Činjenice koje je važno znati o samopovređivanju

Činjenice koje je važno znati o samopovređivanju

Šta je to samopovređivanje?

Nesuicidalno samopovređivanje je namerno nanošenje povreda na površini tela, bez suicidalne namere (Brown RC, Plener PL, 2017). Ovde se misli na gašenje opušaka po rukama, pečenje kože peglom, jaka lupanja glavom, rukama i nogama o čvrste predmete, povređivanje očnih jabučica, sečenje kože žiletom ili drugim oštrim predmetima, najčešće na korenu šake, nadlaktici ili drugim delovima tela (ekstremitetima, vratu i stomaku), rezanje vena (bez samoubilačke namere) i sl.

Kako se razvija ova vrsta ponašanja ?

Radnje samopovređivanja u najranijem uzrastu (do 4. godine starosti) razvojna su faza koju prolazi većina dece. Kada se jednogodišnjak grize, grebe, bocka, čupka kosu, čak i udara glavom o čvrste podloge on ima refleksni odgovor na draži, ispituje granice sopstvenog tela ili te radnje za njega predstavljaju način rasterećenja i oslobađanja od napetosti i strepnje. Dete ovog uzrasta ne zna za posledice svojih radnji. Međutim, ako se takva vrsta ponašanja fiksira i čak se pojača u određenim razvojnim fazama (npr. u periodu puberteta ili početka adolescencije) onda možemo govoriti o nesuicidalnom samopovređivanju.


Koji su uzroci ?

Postoji više faktora koji dovode do samopovređivanja. Istraživanja pokazuju da se većinom samopovređuju mladi uzrasta od 12 do 17 godina, nakon čega samopovređivaje prestaje. Kod velikog broja mladih koji su imali iskustva sa samopovređivanjem mogu se javiti suicidalne težnje. Samopovređivanje je učestalije kod devojaka. Ova činjenica se objašnjava većom sklonošću momaka da ulaze u rizična ponašanja kao što su droga i alkohol.

Brojni su socijalni faktori koji dovode do samopovređivanja. Disfunkcionalni odnosi sa najbližom okolinom ili porodicom predstavljaju jedan od glavnih elemenata koji doprinosi razvoju ovakve vrste ponašanja. Buliing ili vršnjačko nasilje je takođe važan faktor i značajniji faktor rizika od roditeljskog zlostavljanja ili zanemarivanja, koji takođe predstavljaju faktore rizika. Indirektno zlostavljanje u detinjstvu (kada je dete ili mladi čovek svedok prodičnog nasilja), roditeljski kriticizam i apatija su još neki od faktor rizika za pojavu samopovređivanja.

Interesantno je da je ustanovljeno da je samopovređivanje veoma „socijalno zarazno“. To znači da se prenosi u grupi mladih, u odeljenju, školi ili u ustanovi u kojoj borave i druže se mladi koji se samopovređuju, što ne znači da je to dovoljan uslov da bi se razvio ovaj oblik ponašanja. Veoma je važno uticati preventivno na grupu u kojoj se kod pojedinca otkrije ovakva vrsta ponašanja. Programi prevencije još uvek ne funkcionišu na globalnom nivou, ali se time kod nas i u svetu najviše bave nevladine organizacije ili udruženja stručnjaka za mentalno zdravlje. Takav program postoji u subotičkom Centru za lični razvoj „Spektrum“.


Kako možemo znati da li se neko samopovređuje ?

Postoje indirektni koji mogu ukazati da osoba ima problema, kao što su: povlačenje, izbegavanje razgovora o temi samopovređivanja, izdvajanje iz grupe vršnjaka, vršnjačko nasilje ili direktniji znaci, kao što su: nošenje velikog broja narukvica, dugih rukava i kada je veoma toplo napolju, odbijanje nošenja majice kratkih rukava i šortsa na časovima fizičkog vaspitanja, skrivanje ekstremiteta, izbegavanje razgovara o problemu i korišćenje različitih izgovora kada ga/je pitaju za povrede.

Ako primetite neke od navedenih elemenata, to još uvek nije znak da se neko samopovređuje. Potrebno je uključiti nekog od stručnjaka (pedagoga, psihologa škole ili dečijeg psihologa u domu zdravlja) koji će razgovarati sa osobom, temeljnije analizirati ponašanje te osobe, uključiti i roditelje ili staratelje kao i (po potrebi) uputiti osobu drugim stručnjacima za mentalno zdravlje (psihoterapeut, psihijatar).


  Prva seansa sa psihoterapeutom

Prva seansa sa  psihoterapeutom

Prvi susret klijenta i psihoterapeuta za oboje predstavlja jedinstveno iskustvo novog kontakta. U ovom tekstu ću opisati na šta tačno mislim, sa namerom da učinim jasnijim kako izgleda odlazak kod psihoterapeuta u Centar za lični razvoj Spektrum.

Iskustvo je potvrdilo da već sama ideja da čovek kontaktira psihologa i psihoterapeuta može izazvati izvesni stepen nervoze u njemu. Anksioznost je u ovom slučaju sasvim prirodna. I ja osećam blagu anksioznost, pomešanu sa uzbuđenjem, kada upoznajem novog klijenta, tako se telo priprema za nepoznati susret. Svesna sam toga da je potrebna velika hrabrost da prevaziđete ovu anksioznost i da zaista pozovete, jer je ovo vaš prvi korak u procesu osnaživanja sebe da vam bude bolje. U nekim slučajevima, već samo obavljen poziv sa psihoterapeutom može da pruži olakšanje i osećaj da ste na dobrom putu.

Kako najčešće teče prvi razgovor? Kad vam se dežurni terapeut javi na telefon, dovoljno je da kažete vaše ime i da ste zainteresovani da saznate više o psihoterapiji. Telefonski razgovor je uglavnom kratak, cilj pitanja koja psihoterapeut bude postavljao služi kako bi bolje razumeo koje su vaše potrebe, kako bi procenio da li može on da vam pomogne, ili će vas preporučiti kolegi koji je specijalizovan za rad ako je u pitanju određena problematika ili klijentela (npr. da li vam je potreban bračni terapeut, terapeut za vaše dete, terapeut za problem sa drogom i sl.). Na kraju prvog razgovora, zakazuje se prvi susret uživo.

Preporuka je da termin prvog susreta zakažete tako da budete sigurni da možete nesmetano da prisustvujete seansi. To bi značilo mimo vašeg radnog vremena, ako imate decu da ih možete ostaviti na čuvanje, da nemate neke druge obaveze zbog kojih morate da izađete ranije i slično. Ovo je sve važno kako biste mislima bili prisutni i uključeni u ovaj važan razgovor.

Poželjno je da pripremite nekoliko stvari pre dolaska na prvi susret sa psihoterapeutom: ponesite sa sobom medicinsku dokumentaciju u slučaju da ste ranije bili lečeni kod psihijatra ili psihoterapeuta; spisak lekova i dozu koju pijete; zapišite pitanja koja su vam važna da dobijete odgovor na njih. Većina ljudi ima određena uverenja o psiholozima i psihoterapeutima, pa tako i o psihoterapiji, što ih često sprečava da potraže adekvatnu pomoć. Moja topla preporuka je da iskreno kažete terapeutu kako se osećate u vezi toga što ste se javili na terapiju. Psihoterapeut će vam sa empatijom i bez osuđivanja odgovoriti i pojasniti sva pitanja koja imate u vezi procesa psihoterapije. Važno je da znate da vam odgovoran psihoterapeut nikad neće obećati da ćete biti izlečeni za određeni broj susreta, zato što to zavisi od mnogih faktora. Budite otvoreni u razgovoru i ako se prepustite da probate to vam može doneti više od očekivanog ishoda.

A sad malo o tome kako se psihoterapeut priprema za prvi susret. Profesionalci iz ove oblasti su senzibilni i svesni da vam je bilo teško da napravite prvi korak i da sigurno već dosta sadržaja nosite u sebi o čemu biste da pričate sa njim. Ipak, ulazak u psihoterapijski odnos je važan proces, koji ima svoje prve korake, koji čine temelj na kom će se taj odnos dalje graditi. Psihoterapeuti mogu da koriste psihološke testove pre započinjanja psihoterapije, a i kasnije u određenim vremenskim razmacima u terapiji. Pomoću rezultata ovih testova mogu dobiti bolju sliku o vama, pratiti efekte psihoterapije i dobijati povratnu informaciju o vašem napretku. Pored testova, psihoterapeuti daju klijentima formular o pristanku za učešće u tretmanu, u kom su navedena logistička pitanja kao što je cena jedne seanse, trajanje seanse i učestalost viđenja, osnovni etički principi (najvažniji: princip poverljivosti) i zakonski okvir rada psihoterapeuta. Ulazak u terapiju je uslovljen obostranim dogovorom i prihvatanjem ovih uslova. Imajući u vidu da je lakše otvoriti se nekome o kome imamo neke informacije, psihoterapeut će najpre da vam se predstavi kroz svoju profesionalnu ulogu. Važno je da dobijete informacije o stepenu edukacije psihoterapeuta, o psihoterapijskom modalitetu i tehnikama koje koristi, ranijem radnom iskustvu. Budite slobodni i postavite pitanja koja vas zanimaju, jer je ovo najverovatnije nov i nepoznat teren za vas. Vaša pitanja su bitna kako biste stekli osnovno poverenje u osobu kojoj ćete se postepeno otvoriti. Na prvom susretu, psihoterapeut treba da sazna koje su vaše žalbe, na čemu želite da radite i šta želite da postignete na psihoterapiji. Zajedno ćete formulisati prvi terapijski cilj, kao i vremenski okvir, posle čega ćete proveriti postignutost ovog cilja.

Na kraju bih dodala, ukoliko posle prvog susreta, iz bilo kog razloga, ne osećate da ste pronašli pravog psihoterapeuta za vas, da je to u redu. Kao što ne biste pristali da budete u partnerskoj vezi sa nekim ko vam ne prija ili niste stekli uzajamnu simpatiju i poverenje, tako ni u ovom odnosu nemojte to raditi. Važno je da pronađete sebi psihoterapeuta sa kim osećate da ste povezani, da vas razume i saoseća sa vama, ali isto tako da je kompetentan da vam pomogne. Želim svima vama jednog takvog psihoterapeuta!


  Tehnika umirivanja “sendvič srca”
(eng. “heart sandwich”)

Tehnika umirivanja

Anksioznost je osećanje koje svi mi doživljavamo. Ipak, nekima je ona ponekad toliko preplavljujuća da ne mogu da se umire, zbog nekih nastalih događaja, ili iz nepoznatih razloga. U ovom tekstu predstaviću vam tehniku koju sam naučila u okviru telesne psihodrame i koristim je u radu sa svojim klijentima i, po potrebi, na sebi ili meni bliskim osobama.

Tehniku i termin “heart sandwich” konstruisala je Susan Aaron, tvorac psihoterapijskog modaliteta telesne psihodrame. U pozadini ove tehnike stoji filozofija i praksa alternativne medicine šijacua i akupunkture. U istočnoj medicini, srčana čakra se nalazi u predelu srca. Pre nego što terapeut primeni ovu tehniku, važno je da ima na umu nekoliko stvari. Prvo je svrha ove tehnike: sendvič srca služi za umirivanje klijenta ako je visoko anksiozan i uznemiren. Terapeut može da ga uvede u toku seanse ukoliko primeti da je klijent izuzetno uznemiren i kad proceni da je potrebno da ga uzemlji kako bi mogli da nastave sa terapijskim radom. Drugi razlog uvođenja u terapiju ove tehnike je kad terapeut hoće da edukuje klijenta čija problematika je povezana sa osećanjem anksiznosti (npr. trema ili panični napad). U ovom drugom slučaju, iako klijent trenutno možda nije anksiozan, terapeut ga podučava radi samopomoći u situacijama van terapijske seanse.

Drugi važan segment ove tehnike je korišćenje dodira u psihoterapiji.Terapeutov prvi zadatak je da otvoreno razgovara sa klijentom o tome kako se oseća u vezi dodira. Klijent mora da pristane na to da terapeut koristi ovu tehniku i da ga dodirne.

Klijent zauzima ugodan sedeći položaj tako da su mu oba stopala na podu. Uz klijentov pristanak, terapeut prilazi sa njegove bočne strane, može da stoji ili da sedne pored njega. Svoje dlanove postavlja lagano na leđa i na srednji deo grudnog koša kako bi obuhvatio srce sa obe strane. Može se izvesti sa oba dlana, ili samo jednim, napred ili nazad. Ovaj specifičan način držanja srca nekoliko minuta, istovremeno sa jednostavnom vizualizacijom, klijenta dovodi do brzog umirivanja i utehe. Tehnika “sendvič srca” može biti primenjena od strane bilo koga, bilo kome, sve dok postoji dozvola. Važno je da znamo, bez obzira što je klijent dao svoj pristanak, dodir za neke ljude može biti uznemirujuć, te moramo pratiti signale koje klijent daje nakon postavljanja ruku. Važno je da poštujemo ukoliko klijent ne da dozvolu za dodir ili želi da prekine vežbu. U tom slučaju, terapeut može da sedne naspram klijenta i da postepeno objasni i pokaže kako klijent može na samom sebi da primeni tehniku “sendvič srca” (slika). Dlanove postavlja lagano na svoje telo, desni dlan na grudni koš u predelu srca, a levi dlan u predelu sakralne čakre, odnosno između pupka i pubične kosti.

Zatvaranje očiju može biti od pomoći, ali nije obavezno. Obe strane mogu imati korist od ovog iskustva, a ne samo osoba koja prima umirujući dodir. Ovu tehniku možemo primenjivati zajedno sa vežbom joga disanja. Dodir i usmerena pažnja na disanje zajedno imaju bolji efekat. Smernice za disanje: klijent udiše i izdiše duboko kroz nos par puta i počne da broji sekunde uzdaha i izdaha. Udiše u trajanju od 4 sekunde, zaustavi dah na 2 sekunde, zatim izdiše 8 sekundi.

Na kraju, još jednom ističem da je važno da ovu tehniku primenjuje psihoterapeut koji je već sam iskusio “sendvič srca”, sa posebnom pažnjom na svrhu vežbe i poštovanje smernice bezbednog dodira.


  Dodir u psihoterapiji

Dodir u psihoterapiji

Kad dođe do pitanja dodira u psihoterapiji, nailazimo na suprotstavljena mišljenja među različitim psihoterapijskim školama. Neki, kao što su psihoanalitičari ili REBT terapeuti, bilo kakav dodir između psihoterapeuta i klijenta smatraju ozbiljnim rušenjem granica i isključivo štetnim. Psihoterapeuti nekih drugih pravaca, kao što su telesni terapeuti, Geštalt terapeuti ili telesni psihodramatičari, dodir koriste svesno i svrsishodno u toku terapije, jer veruju da dodir pomaže. Pristalice ove druge grupe smatraju da dodir može imati različita značenja: ohrabrivanje, uteha, podrška, umirivanje, sredstvo za reparaciju traume i sl. U svakom slučaju, dodir od strane psihoterapeuta mora biti etički uokviren i kao takvim se bavimo njim prilikom edukacije i supervizije, ali i prakse.

Ukoliko psihoterapeut namerava da koristi dodir u svom radu, potrebno je pre svega da posveti vreme razgovoru sa klijentom o tome kakva prethodna iskustva ima u vezi dodira i poštovanja, odnosno nepoštovanja njegovih granica. Važno je uvek imati na umu da klijenti mogu u sebi nositi neprijatna iskustva o kojima možda nikome ranije nisu pričali i da tema dodira može u njima pokrenuti davno zakopana osećanja, kao što je slučaj sa žrtvama fizičkog i seksualnog nasilja. Na prvom mestu, uvek mora da bude etički princip poštovanja integriteta i čuvanje dobrobiti klijenta.

U terapijskom kontekstu, postoje neke smernice za korišćenje dodira. Ove smernice konkretno koristimo u telesnoj psihodrami po učenju Susan Aaron. Susan smatra da dodir ima energetski veoma lekovitu moć ako je pravilno korišćen, slično reikiju. Međutim, bilo kakva zloupotreba od strane psihoterapeuta je neetična i može dovesti do retraumatizacije i novih povreda. Kako bi se to izbegao, odgovoran psihoterapeut otvoreno razgovara sa klijentom o dodiru i uči klijenta o njihovim pravima koja se odnose na granice i dodir. Psihoterapeut treba da ohrabruje i osnažuje klijente da primete i glasno izraze svoje granice prilikom dodirivanja, pogotovo koje se odnose na određene delove tela, tipa dodira i sl. Uzmimo primer osobe koja je doživela saobraćajnu nesreću i pretrpela ozbiljne telesne posledice - ona može imati teškoću da je neko nežno dodirne na mestima povrede. Emocionalnom proradom traumatskog bola moći će i da prihvati svoje telo i, samim tim, dodir psihoterapeuta, pa tako i samog sebe. Psihoterapeut mora svaki put verbalno da proveri sa klijentom pitanjem: „Da li je u redu da vas podržim dodirom?“, dok ne uspostavi odnos poverenja do nivoa gde proveravanje može biti neverbalno. Senzitivan psihoterapeut će obraćati pažnju na verbalne i neverbalne znake za zaustavljanje dodira. Klijent mora da zna da je kontrola u njegovim rukama, od toga koliko dugo će trajati dodirivanje, kad je spreman za dodir itd.

Na kraju bih napomenula i to da je bitno da psihoterapeut sam bude svestan toga koliko njemu prija da koristi dodir u psihoterapiji, bez obzira na modalitet koji praktikuje. Psihoterapeutova ranija iskustva i kulturološki kontekst može uticati na to kako se oseća u vezi dodira u psihoterapiji. Dobar psihoterapeut je osvešćen terapeut koji osluškuje svoje motive i granice sopstvenog tela i tako modeluje brigu o sebi i svojim klijentima.


  Gde je nestao kauč ?

Gde je nestao kauč ?

U susretu sa psihoterapeutima, najpopularnija slika je kako pacijent leži na kauču i priča o sebi. Međutim, ova slika je prevaziđena, jer je starija više od sto godina. Psihoterapeuti današnjice ne predstavljaju više tu stereotipnu psihoterapijsku delatnost, već jedan noviji oblik aktivnosti, koji se pojavio sa prenošenjem informacija sredstvima javnog informisanja (radio, TV, novine), a u poslednjih nekoliko godina kroz širenje popularnosti putem virtuelnih društvenih mreža.

Psihoterapeuti prvih generacija u našem društvu su usluge obavljali u intimi svojih ordinacija, bez potrebe da bilo ko iz nestručne javnosti zna ko su oni i kakve vrednosti i mišljenja zastupaju. Psihoterapijski rad je bio skriven iza vela misterije. Ova situacija je morala da se promeni, jer Doroti želi da vidi šta čarobnjak iz Oza radi iza zavese. Stoga terapeuti mlađih generacija predstavljaju sebe transparentnije. Svesni su toga da današnji mladi ljudi ne čitaju novine, većina njih ne gleda edukativne i informativne emisije, nemaju više dubinu strpljenja i pažnje za “zahtevnije” sadržaje, ukoliko oni nisu u obliku slika, videa, ili nemaju primamljiv naslov. Savremena tehnologija zahteva prilagođavanje psihoterapeuta. Seansa sada može da se radi i preko skajpa, domaći zadaci se razmenjuju kroz mejlove, psihoterapeuti postavljaju kratke psihoedukativne tekstove na tviteru ili fejsbuku, sos telefon zamenjuju poruke sa savetnikom preko vibera, postoje mobilne aplikacije za napade anksioznosti, onlajn kursevi za regulaciju besa itd. Hoćemo li doživeti da se grupna psihoterapija odvija kroz animirane video platforme sa članovima iz raznih delova sveta? To ćemo tek videti.

Mladi, ali i odrasli ljudi, pa čak i starija generacija, jedan deo svog realnog života prebacila je u virtuelni svet. Umesto razgovora ispred kuće ili na hodnicima zgrada, sada se sa svojim poznanicima dopisujemo putem mesindžera ili, javno, na zidovima fejsbuka. Ove razmene su uglavnom izuzetno kratke, ponekad je to samo “lajk” ili reakcija emotikona, možda par komentara. Ne bismo to nazvali pravim razgovorom. Umesto podužih razmena uz kafu sa jednom ili par bliskih osoba, imamo mogućnost da za sat vremena stupimo u kontakt sa nekoliko desetina ljudi. Imamo osećaj da smo povezani, da smo uključeni u živote jedni drugih. Da li ste sigurni u to? Ko vam je od njih postavio pitanje “kako ste” i želeo da sasluša šta sve imate da kažete?

U svetu u kom smo prividno umreženi u virtuelnoj sferi, a zapravo vrlo usamljeni u ispred monitora, realno ne delimo kako se osećamo, ne nalazimo pravo olakšanje za naše ljudske potrebe. Ne samo da je zadatak, već je postala i odgovornost psihoterapeuta današnjeg doba da edukuje ljude koji su gladni duševne hrane. Psihologija više nije samo za posebno odabrane pojedince, ona je dostupna svima. Smatram da je poznavati, imenovati i izražavati svoja osećanja na adekvatan način, komunicirati uz uzajamno uvažavanje i poštovanje, znati saslušati i pokazati empatiju, osnovna psihološka kultura svih nas. Zanima vas psihologija i lični rad na sebi? Super, ne morate studirati psihologiju zbog toga (svakako vas tamo ne uče tome, pa ste uštedeli sebi vreme i živce). Psihoterapeuti pružaju podršku u periodima kada nas niko drugi ne čuje i kada nemamo kome da se obratimo. Ali ne samo to! Danas oni uče nas… Ljudi žele da žive kvalitetno, da imaju skladne međuljudske, pogotovo partnerske odnose, da svoju decu odgajaju psihološki osvešćeno. Psihoterapeuti su sada i konsultanti i pomagači u donošenju važnih odluka, u vaspitanju dece, u krizi u partnerskom odnosu, u boljem upoznavanju i izražavanju sebe. Psihoterapeuti ne rade više isključivo sa osobama sa ozbiljnim psihičkim smetnjama ili ljudima iz visokog staleža. Psihoterapija je dostupna svima. Suštinska potreba ljudi u današnjem svetu je postala posledica virtuelnog života: prava bliskost. Kad ste poslednji put zagrlili osobu i osetili kako vam se telo opušta u toplini sigurnog dodira?

Menja se tehnologija, menja se svet, menja se svest ljudi, menja se koncept psihoterapije.


  Koliko su istinita naša u uverenja o psihoterapiji ?

Koliko su istinita naša u uverenja o psihoterapiji ?

Odlazak kod psihoterapeuta može da nam deluje zastrašujuće, pogotovo ako ne znamo šta da očekujemo od susreta, trajanja i toka psihoterapije. Već neko vreme se govori o tome da je psihoterapija dostupna svakoj osobi koja oseti potrebu da razgovara, radi na sebi, ima neke poteškoće u svakodnevnom funkcionisanju ili prolazi kroz težak period u životu. Ovo su samo neka od uverenja i očekivanja koje imamo, a koja nas možda sprečavaju da zakažemo prvi susret ili istrajemo u procesu psihoterapije

1. Tokom terapije bi trebalo da budem stalno srećan/na/

Mnogi klijenti očekuju od terapeuta da im promeni perspektivu i ubedi ih da bi trebalo da budu srećni. Psihoterapija ne služi vežbanju pozitivnih misli. Da bi osoba postala srećna, mora da se suoči sa delovima sebe kojima nije zadovoljna. Veoma je važno proraditi bolne sadržaje iz prošlosti, jer time stvaramo dobru bazu za skladnu sadašnjost i budućnost. Većina terapeuta je zaista empatična i puna podrške i topline za klijente, ali moramo isto tako znati da je vrlo bitno da psihoterapeut edukuje klijenta i postavlja mu nove izazove. Cilj psihoterapije nije da usreći osobu. Prava svrha psihoterapije jeste da osoba postane funkcionalna, prisutna i povezana sa okolinom.


2. Psihoterapeut treba da mi kaže šta da radim ili kako da nekoga promenim

Klijenti često misle da je funkcija psihoterapeuta da im da formulu za rešenje životnih problema. Psihoterapeuti mogu da daju dobar uvid u različite mogućnosti, da objasne potencijalne rezultate nekih postupaka i povežu postupke iz prošlosti sa sadašnjim trenutkom. Zadatak psihoterapeuta je da navede klijenta da odluku donese samostalno, ne umesto njega. Svaka osoba preuzima odgovornost za sopstvenu promenu. Baš iz tog razloga ne možemo očekivati od psihoterapeuta da utiče da promenu ponašanja ljudi iz naše okoline. Možemo da menjamo samo sopstveno ponašanje.


3. Svi terapeuti su isti

Ljudi se po mnogim karakteristikama razlikuju, pa tako i ličnost terapeuta utiče na njegov stil rada i pristup klijentima. Isto tako, postoje različite psihoterapijske škole i pravci. Kako se razlikuju terapeuti, tako ima i raznih klijenata, pa nije svaki terapeut i svaka metoda pogodna za svakog klijenta. Može se desiti da čak i par puta promenimo psihoterapeuta, ali ne treba odmah odustati, jer je vredno potrage. Zbog različitih usmerenja u okviru psihoterapije, može se desiti da psihoterapeut proceni da bi vam više odgovarao njegov kolega koji je iskusniji u oblasti u kojoj je vama potrebna pomoć i podrška. Stoga, u slučaju da vas psihoterapeut pošalje kod nekog drugog, nemojte misliti da vam nema pomoći. Deo etičkog kodeksa terapeuta je da klijenta uputimo osobi za koju smatramo da je nastručnija.


4. Psihoterapeuti samo ćute i slušaju

Dubinska promena je dugotrajan proces i kod svakoga ide drugačijim tokom. Samo „pričanje priče“ neće dovesti do napretka. Potreban je aktivan rad da bi se naučeni obrasci ponašanja promenili. Psihoterapija nije pasivan proces. Psihoterapeutu jesu potrebne informacije da bi vam što bolje pristupio, jer je svaki klijent priča za sebe i zbog toga će vam možda u početku postavljati više pitanja o razlogu vašeg dolaska na terapiju, bitnim stavkama u vašem životu, kao i načinu na koji brinete ili rešavate probleme. Psihoterapija je interaktivan proces zasnovan na međusobnoj saradnji i dijalogu i klijentovom aktivnom učešću u rešavanju problema. Zajedno sa psihoterapeutom identifikujete uzrok problema, postavite cilj i pratite napredak.


5. Kod psihoterapeuta idu samo lude osobe

U današnje vreme, naglasak se često stavlja na nezavisnost i samostalno rešavanje problema. Traženje pomoći nije znak slabosti, jer se bilo kome od nas može desiti da imamo težak period ili depresivnu epizodu, anksioznost, da budemo povređeni ili zabrinuti, da prolazimo kroz fazu žalovanja ili težak raskid. Da biste krenuli na psihoterapiju, ne morate imate dijagnozu. U psihoterapiji, zbog toga, umesto reči pacijent kažemo klijent. Ne bi trebalo da vas bude sramota ako želite da radite na sebi i poboljšate kvalitet života. Što duže odlažete prvi susret sa terapeutom, problem će vremenom samo postajati složeniji.


6. Psihoterapija traje predugo, a ja želim sve da rešim samo u jednom susretu

Svaki psihoterapeut, u skladu sa svojim usmerenjem i klijentovim potrebama, pravi plan rada i zajedno sa klijentom postavlja cilj. Put do promene ponekad može biti bolan, jer zahteva zalaženje u delove naše ličnosti i sećanja koja nam nisu prijatna. Potrebno je vreme da bi se jedan tako zahtevan proces odigrao, a to ne može da se desi u jednoj seansi od sat vremena. Iskusan i edukovan terapeut bi trebalo da vodi klijenta polako, kroz bolna i neprijatna iskustva, ali da mu usput pruži podršku, sigurnost i poverenje, da bi taj proces bio plodotvoran.

Cilj psihoterapeuta nije da vas večno zadrži na psihoterapiji, nego da vas osnaži da biste što pre i što bolje sami funkcionisali. Ponekad je potrebno ići polako, da bi promena koja se desi imala dugotrajan efekat.


7. Terapija lekovima ima isti efekat kao psihoterapija

Svaki emocionalni stres ima svoje simptome. Za otklanjanje simptoma, kad je potrebno reagovati odmah, u nekim slučajevima, lekovi mogu biti veoma delotvorni. Trebali bismo imati na umu da korišćenjem antidepresiva, anksiolitika ili lekova za smirenje, otklanjamo simptom, ali je uzrok problema i dalje prisutan i zato je terapija razgovorom veoma važna, jer lekovi ne dopiru do dubljih segmenata naše ličnosti. Nekada je potrebno uključiti i terapiju lekovima, ali je to u većini slučajeva preporučljivo uz psihoterapiju, da bismo postigli željenu promenu.


8. Psihoterapija je za slabe ljude koji nemaju pozitivan stav prema životu

Ako potražite pomoć psihoterapeuta da vam pomogne sa nekim vašim ličnim problemom, ne znači da ste neuspešni, kao što ni znak neuspeha nije ako potražite pomoć automehaničara da vam popravi kola. Za traženje pomoći je potrebno mnogo više snage, nego za pasivno, samostalno, stajanje u mestu. Kada tražimo pomoć, znači da stupamo u akciju.


9. Moj terapeut i ja smo vrlo bliski, on mi je kao prijatelj kog plaćam

U psihoterapijskom procesu, klijent se otvara psihoterapeutu, ali ne i obrnuto. To je granica, koja je predviđena etičkim kodeksom, da bi klijent bio zaštićen. Nije neuobičajeno da klijent oseća bliskost sa terapeutom, ali to ne bi trebalo dovoditi u vezu sa prijateljskim odnosom. Psihoterapeutu plaćamo za njegovu stručnost i vreme, ne da bi bio fin i brižan prema nama, iako su terapeuti uglavnom vrlo empatični i podržavajući. Socijalna podrška i ljubav su važni u stresnim periodima i za to su tu prijatelji. Psihoterapeuti su profesionalci, koji se godinama edukuju i stiču iskustvo da bi znali kako da pomognu klijentima u kognitivnim, emocionalnim, bihevioralnim i relacionim problemima. U prijateljskim vezama, vodimo računa o tome da ne povredimo osećanja druge osobe kada nešto govorimo. Desi se da nešto prećutimo ili ulepšamo ono što saopštavamo. Na psihoterapiji, možemo govoriti bilo čemu, baš onako kako zaista jeste. Nema cenzure. Važna stvar jeste da je psihoterapija poverljiva i da su terapeuti etičkim kodeksom obavezani da ne pričaju o klijentima, osim naravno u slučajevima kada je nečiji život ugrožen.