Kako da unapredite detetove sposobnosti i veštine u periodu pred polazak u školu?

Kako da unapredite detetove sposobnosti

Polazak u školu predstavlja značajan događaj u životu deteta, završetak jedne životne faze i početak nove, druge faze u motoričkom, psihološkom, socijalnom i intelektualnom razvoju. Kako pripremiti dete za školu, kako vežbati, unaprediti sve veštine i sposobnosti potrebne za školu?

Motoričke sposobnosti deteta možete unaprediti samim kretanjem. Dete predškolskog uzrasta treba da provodi u šetnji, vožnji bicikla, skakanju, trčanju ili sličnim motoričkim aktivnostima bar tri sata dnevno.

Sitnu motoriku koja je važna za učenje pisanja, možete unaprediti lepljenjem kolaža od sitnih delova papira, slaganjem puzzle, (obe aktivnosti unaređuju i percepciju). Iscrtavanjem krivih i pravih linija i krugova, kvadrata, rombova, trouglova i slično. Vežbanje vezivanja različitih vrsta čvorova (kao što to rade izviđači), zatim štrikanje, heklanje, zakucavanje eksera, zavrtanje šarafa su sve aktivnosti koje unapređuju sitnu motoriku.

Slobodna igra sa vršnjacima veoma je važna jer u tom uzrastu dete uči kako da se ponaša u grupi vršnjaka, donosi različite samostalne odluke u nepredviđenim situacijama (npr. drug ga nagovara da se popne na drvo, i dete mora da donese odluku da li je to za njega rizično ponašanje). Kroz ovakav tip igre dete se uči samostalnosti i odgovornosti za druge, proceni situacije i ljudskog ponašanja. Kada dete učestvuje u slobodnoj igri sa drugom decom, uči se i poštovanju pravila koja su doneta na nivou grupe, uči se da odloži svoje potrebe i poštuje želje i potrebe drugih. Dete se u ovakvom tipu igre uči čak i organizacionim sposobnostima ako je npr u situaciji da organizuje igru za drugu decu.

Logičko matematičke sposobnosti možete razvijati različitim zagonetkama, enigmatičkim zadacima za ovaj uzrast, igrati se sa instrukcijama u kojima postoje predlozi: napred nazad na iznad, ispod, levo od desno od… Dati instrukciju detetu da postavi predmet levo od televizora a ispred knjige. Korisno je rastavljati stvari na delove i ponovo ih sastavljati (kako bi dete unapredilo pojam analize i sinteze) Tu dolaze u obzir igre sa plastelinom kada dete može da sastavi i rastavi slovo ili cifru od plastelina ili da je napravi od lego kockica.

Verbalne sposobnosti razvijaju se prepričavanjem i pričanjem priča. Dete bi trebalo da ispriča priču koju je od vas čulo ili da može da prepriča svoj dan ili događaj iz vrtića. Igrica u kojoj dete kaže jednu reč a roditelj kaže suprotan pojam ili pojam koji je: manji, veći, deblji, uži, širi, viši, od zadatog su odlične. Igra “slovo na slovo” takođe je dobra za unapređivanje verbalnih sposobnosti deteta. Pitati kako je dete razumelo priču ili neki događaj koji vam je ispričalo uvek je korisno, kako radi verbalnog razvoja tako i zbog socioemocionalnog razvoja.

Ova vrsta razvoja unapređuje se vežbanjem imenovanja svojih i tuđih emocija, razgovorima o tome kako emocije utiču na naše ponašanje, razgovor o svojim i vrednostima dugih ljudi i dece sa kojima predškolac dolazi u kontakt. Smišljanje priča u kojima su akteri izmišljene ličnosti, životinje ili predmeti pomaže deci da svoja osećanja kojih nekada nisu svesna predstave u priči i tako ih eksternalizuju i pokažu na socijalno prihvatljiv način. Igre u kojima dete glumi, igra se sa lutkama i rekvizitima takođe su korisne za emocionalno funkcionisanje dece.


  Šta dete treba da ume i zna u periodu pred polazak u školu?

Šta dete treba da ume i zna

Period razvoja deteta između šeste i sedme godine ispunjen je velikim promenama i unapređenjem detetovih sposobnosti u motoričkom, intelektualnom i emocionalnom smislu. Sazrevanje (u sprezi sa vaspitanjem i socijalizacijom) je učinilo svoje i dete je odjednom sposobno za mnogo veći broj zadataka, aktivnosti i ponašanja koje nije razumelo ili umelo da uradi.

Šta je ono što dete u periodu pred polazak u školu treba da zna, ume? Za šta bi trebalo da je dete starosti između šest i sedam godina sposobno i čemu je doraslo?

Motorni razvoj se može podeliti na razvoj krupne motorike koja će kasnije prestavljati osnovu za koordinaciju, ravnotežu i snalaženje u prostoru i na sitnu motoriku koja je osnova za sve akivnosti koje zahtevaju pokrete prstiju i šake kao npr. pisanje. Dete na ovom uzrastu trebalo bi da može stoji na jednoj nozi bez podrške oko 40 sekundi, da ume da vozi bicikl, da preskače kanap obema nogama istovremeno, da hvata loptu jednom rukom, da se oblači samo, da vezuje pertle. Osim toga trebalo bi da može da palcem dodirne svaki prst pojedinačno, namotava konac na kalem, pravi lepezu od papira, seče i lepi jednostavne oblike od papire, precrtava romb, koristi zarezač. U ovom uzrastu dete bi trebalo da ume da pravilno drži olovku, između srednjeg prsta i kažiprsta, da počinje red u prepisivanju znakova s leva na desno. Perceptivne sposobnosti- oštrina vida deteta na ovom uzrastu skoro je kao kod odraslih, dete bi trebalo da ume da pronalazi sličnosti i razlike u crtežima i da ume da pronađe jednostavniju sliku u komplikovanijoj.

Intelektualne sposobnosti u ovom perioda razvijaju se velikom brzinom. Dete zna koja je njegova leva a koja desna ruka. Dete bi trebalo da ume da izvrši tri naloga data zajedno. Na primer, ako kažete detetu: „Zatvori vrata, ali pogledaj da li je napolju kiša i donesi bojice.“, dete bi trebalo to da ume da uradi. Trebalo bi da ume da razvrstava i upoređuje predmete po boji obliku veličini i debljini. Tokom sedme godine javljaju se i počeci logičkih operacija koje su veoma važne za razumevanje matematičkih pojmova u osnvnoj školi. Na ovom uzrastu dete počinje da razumeva inkluziju klasa, npr. ono zna da postoje domaće i divlje životinje i da su obe kategorije u stvari podkategorije klase životinja.

Verbalne sposobnosti se razvijaju od rođenja deteta iako dete najčešće progovara između prve i druge godine. Razvoj govora veoma je važan i prožima se sa razvojem mišljenja. Dete na uzrastu od šest godina govori konkretno i jasno, artikuliše pravilno sve glasove (r, l, lj, nj mogu biti problem ali ako ne može da izgovori neki od ostalih glasova, detetu će biti potrebna pomoć logopeda). Dete na ovom uzrastu ume da prepriča kratku priču, piše i čita svoje ime, pita za značenje reči, razume predloge (ispred, iza, u sredini, napred nazad, levo esno i ume da uradi instrukciju sa predlogom).

Dete koje je socijalno i emocionalno zrelo na ovom uzrastu ume da koristi kompletan pribor za hrenjenje, pravi sebi sendvič, čisti svoje cipele, ide samo u komšiluk, može mu se poveriti manja suma novca. Dete u grupi dece pokazuje zaštitničko ponašanje prema mlađoj deci, bira najboljeg druga, poštuje pravila igre sa vršnjacima. Dete na ovom uzrastu prepoznaje i imenuje svoja osećanja ljubavi, radosti, tuge, besa, razočarenja, straha. Ono najčešće ima veliki stepen empatije, i trebalo da ume da situaciju sagleda iz ugla drugoga, tj da ume da „ stane u tuđe cipele“ u ovom uzrastu ume da čeka na svoj red, da odloži potrebe na nekoliko minuta, da ume da sarađuje i i učestvuje ili organizuje zajedničke aktivnosti sa decom. Dete na ovom uzrastu sposobno je da spava samo, ne traži da spava sa roditeljima. Tipično se na ovom uzrastu javljaju strahovi od natprirodnih bića ili realistični strahovii to ne bi trebalo da zabrine roditelje, osim ako strahovi potraju ili ako su intenzivni.

Ukoliko dete ne ume da obavlja neku od navedenih veština ili nije dostiglo određeni stepen razvoja, treba imati u vidu da kod većine dece razvoj teče skokovito, što znači da se posle određenog perioda stagnacije kod dece primećuje brz napredak u bilo kojoj od navedenih oblasti. Takođe treba naglasiti da se kod dece ne dešava napredak u svim oblastima istovremeno. Kod nekog deteta brže će se razviti intelektualne veštine ali će motorički razvoj kasniti dok će kod druge dece npr socioemocionalne veštine doći najpre do izražaja.


  Kakvi ste u ljubavnim odnosima ? - Tipovi afektivne vezanosti -

Kakvi ste u ljubavnim odnosima

Verovatno ste primetili da se ljudi međusobno razlikuju po svojoj osećajnosti i količini ljubavi ili truda koje ulažu u ljubavnu vezu kao i u druge značajne odnose. Te razlike nisu slučajne i zavise u velikoj meri od toga kakvu su pažnju i ljubav dobili u prve dve godine života od svoje majke.

Američka razvojna psihološkinja Meri Ensvord i engleski psihoanalitičar Džon Bolbi razvili su teoriju afektivne vezanosti koja je objasnila kako prve dve godine i naša veza sa majkom utiču na naše ponašanje u svim vezama kasnije u životu. U toj teoriji naveli su četiri tipa afektivne vezanosti:

1. Sigurna afektivna vezanost. Razvija se kod dece čije mame adekvatno odgovaraju na dečije potrebe i dosledno su dostupne detetu. Dete razvija sliku o sebi kao o biću koje je vredno ljubavi i pažnje, druge doživljava kao ljude u koje može imati poverenja. Imaju pozitivan model sebe i drugih. Kasnije u životu ove osobe grade autentične, otvorene partnerske odnose, imaju visoko samopouzdanje i nisku anksioznost u odnosima.

2. Izbegavajuća afektivna vezanost. Razvija se kod dece čije su mame odbacujuće, ne odgovaraju na detetove potrebe, pa dete razvija sliku o sebi da nije vredno ljubavi a o drugima da ne može da se osloni na njih. Za ovu decu svet je ugrožavajuće mesto, pa podižu zid oko sebe ne puštajući nikoga blizu. Roditelje mogu doživljavati kao odbacujuće, ometajuće ili kontrolišuće. Često kao odbrambeni mehanizam razvijaju pozitivnu sliku o sebi a negativnu o drugim ljudima. Kada odrastu, ulažu samo u sebe, nikad u druge. Ne ulažu energiju u razvoj bliskosti, nego u materijalne stvari i njihove partnerske veze su površne i kratkotrajne.

3. Ambivalentna ili anksiozna afektivna vezanost. Ovaj tip afektivne vezanosti se razvija kod dece čije majke su bile selektivno dostupne i nedosledne u odgovaranju na dečije potrebe. Infantilna majka čas pruža ljubav, čas odbacuje. Dete ulaže veliki napor da obezbedi majčinu naklonost i pažnju, pa postaje izraženije vezano za majku- zavisno tzv. lepljivo dete. U zavisnosti od onoga na šta majka najdoslednije reaguje, dete može postati dominantno plašljivo, bolešljivo, nesmotreno itd. Ova deca veliku energiju ulažu u prepoznavanje potreba drugih kako bi obezbedila ljubav. Imaju negativan model sebe a pozitivan model drugih. Logično, kad porastu, ovi ljudi nastavljaju sa zavisničkim, lepljivim ponašanjem u ljubavnim vezama. Oni su preokupirani partnerom, anksiozni, preterano se investirajući u partnersku vezu. Njihove veze sklone su simbiozi, dramatične su i često upakovane u romantičnu priču o pravoj ljubavi koja ne zna za granice.

4. Dezorjentisana afektivna vezanost. Razvija se kod dece koja su imala zlostavljajuće ili psihički bolesne roditelje. Ova deca pokazuju izvestan stepen dezorjentisanog ili dezorganizovanog ponašanja. Roditelj nije sigurna baza nego i sam zastrašuje dete. Zbog toga je dete u stalnom konfliktu- ima potrebu za vezivanjem ali se i plaši. Odriče se svoje autentičnosti. Sa roditeljima je u emocionalnom konfliktu, zastrašeno je, povlači se ili pada u depresiju. Ima negativni model i sebe i drugih ljudi. Kad odrastu, ovi ljudi skloni su razvijanju zavisnosti od drugih dok istovremeno izbegavaju bliskost da ne bi bili povređeni potencijalnim odbacivanjem i gubitkom. Njihove partnerske veze su haotične i retke. Velika verovatnoća pojavljivanja depresivnih epizoda.

Iz svega iznetog, priozlazi zaključak da je sigurna vezanost najpoželjniji tip afektivne vezanosti. To je ono čemu svi treba da težimo. Ovi modeli vezanosti relativno su trajni i teško se menjaju, ali dobra vest je da ih nije nemoguće promeniti, odnosno ublažiti postojeći. Kako? Prepoznavanjem kojem tipu (ili kombinaciji tipova) afektivne vezanosti pripadamo, upornim radom na sebi koji podrazumeva osvešćivanje podsvesnih procesa i iracionalnih uverenja o sebi i svetu, radom na ranoj traumi.


  Rezilijentnost - moć oporavka

Rezilijentnost - moć oporavka

Na terapiji pretežno slušamo veoma teške priče iz klijentovog detinjstva o ozbiljnim zanemarivanjima, surovom kažnjavanju i nasilju, nezadovoljenim dečijim potrebama, i suočavamo se sa problemima koje odrasla osoba ima u sadašnjosti zbog takvih uslova odrastanja.

Međutim, kada dobro oslušnemo, možemo da čujemo i priče o zaštitnim faktorima i kapacitetima. To su priče o transformaciji, izlasku iz dugotrajne tame. Izraz za to u psihologiji je „rezilijentnost”. Upravo ona pravi razliku između trajne žrtve nepovoljnih okolnosti i preživelog. Sposobnost da se izdignemo iznad nesreće razvijanjem sposobnosti u trajne snage ličnosti preživelog je rezilijentnost. Snage pomoću kojih uspešno se adaptiramo i prevazilazimo naše životne teškoćeprema Volinu i Volinu (1993) su ovih sedam aspekata rezilijentne ličnosti:

- Uvid – rezilijentne osobe postavljaju sebi teška pitanja i daju na njih iskrene odgovore koje najčešće bole kada ih osvestimo. Prvi korak ka promeni je prepoznavanje i imenovanje oštećenja koja su im naneta.

- U funkciji očuvanja mentalnog zdravlja pojedinaca je postavljanje granica prema njihovim starateljima i nezdravim figurama, i sticanje potrebne nezavisnosti od njih.

- Odnosi koje osobe prave u svom životu, birajući takve ljude sa kojima se osećaju sigurno, imaju u njih poverenje, mogu da budu emotivno otvoreni jer znaju da će dobiti razumevanje, saosećanje, validaciju, podršku. Biti deo zajednice takođe ima izuzetno korektivnu funkciju kroz osećaj pripadanja i doprinosa, bilo da je reč o terapijskoj grupi, verskoj zajednici, ili volonterskoj organizaciji.

- Preuzimanje inicijative u rešavanju sopstvenih problema je sledeći faktor. Iako nisu oni stvorili svoje probleme, umesto osuđivanja i okrivljavanja, oni preuzimaju odgovornost da reše svoje teškoće i tako povrate osećaj kontrole nad svojim životom.

- Kreativnost ima moć transformacije da pretvori bolne emocije, oštećenja i nesavršenosti u nešto vredno, na lekovit način integrišuće iskustvo. Japanska umetnost „kintsugi“ može poslužiti kao primer toga kada slomljene delove neke keramičke posude ponovo spoje koristeći zlato. Na psihološkom nivou na jedan kreativan način stvaraju red i smisao haosa svojih iskustava i bolnih osećanja.

- Humor, odnosno sposobnost pronalaska komičnosti i u tragediji čak i u najtežim životnim okolnostima može da im donese drugačiju percepciju.

- Moralnost, odnosno svesna želja za dobrim životom za sebe i svim živim bićima ih vodi korak dalje. Stvaranje svojih ličnih vrednosti, koje se razlikuju od vrednosti i referentnog okvira vaspitanja njihovih roditelja, ključno je kako bi ove osobe uspele da pronađu svoju autentičnost i da izgrade svoje Ja. Smisao koji pridaju svom ličnom životu, nezavisno od njihovih roditelja i njihove priče, daje im snagu daljeg rasta.

Ne moraju svi ovi faktori biti prisutni ali uvek možemo da idemo ka svetlosti. Primeri rezilijentnih osoba: Helen Keller, Nelson Mandela, Ana Frank, Tina Turner i još mnogi drugi. Nemamo metod da promenimo prošlost, ali možemo smanjiti bol i tako ograničiti njegovu moć nad nama i povećati naše mogućnosti da izrastemo u emotivno zdrave osobe.


  Vodič za uzemljenje

Vodič za uzemljenje

U našoj užurbanoj svakodnevnici lako nam se može desiti da budemo okupirani onim što se (ili nije) desilo oko nas, da se izgubimo obavljajući stvari sa našeg sve dužeg spiska obaveza, razmišljanjima o tome kako će neke naše stvari biti u budućnosti ili prosto u sanjarenju.

Ove pokretne trake brzih smenjujućih misli nas povuku još dalje od sadašnjeg trenutka i nas samih. Tada možemo da se osećamo kao da plutamo među oblacima, ne osećamo našu fizičku težinu, niti zaista registrujemo šta se zbiva oko nas i u nama. U još ekstremnijim momentima osećamo se uznemireno, anksiozno, telo je pod uticajem ubrzanog srčanog pulsa, ruke i stopala su hladni i znojni, i tad nam se misli još ubrzaju i ne možemo da ih usporimo ili promenimo.

Uzemljenje je način ponovnog povezivanja sebe sa fizičkom realnošću. To nas podseća da se vratimo i živimo u sadašnjem trenutku i da budemo svesni toga šta se dešava oko nas. Kada uhvatimo sebe da smo ponovo odvojeni od realnog sveta, uzemljenje nam može pomoći da pomerimo svoj fokus i da ponovo budemo u sada-i-ovde. Mi se uzemljujemo pretežno pomoću našeg vida, ruku i stopala, oni su naše spone sa spoljašnjim svetom.

Za sve ove vežbe želite biti u nekom udobnom položaju. Nekome više prija da legne, nekome da sedi ili stoji ili šeta. Važno je da ispratite šta i kako vama prija, a ove vežbe i smernice zaista shvatite kao početne ideje a vi prilagodite vežbu sebi tako da osećate da je dobra za vas.

Neki korisni načini kako da se uzemljite: 1. Pogledajte oko sebe i nađite: registrujte 5 stvari koje vidite, 4 stvari u vašoj blizini koje možete da dodirnete, 3 stvari koje možete čuti (unutar tela, ali bolje van njega), 2 stvari koje možete pomirisati i 1 stvar koja ima ukus.

2. Lagano zatvorite oči i uzmite par dubljih udaha, svaki put lagano izdahnite. Budite svesni toka svakog udaha i svakog izdaha. Kada se osećate spremno, vizualizujte da vam korenje raste iz tela, da se ponovo povezujete sa Zemljom. Sa svakim udahom, ovo korenje postaje sve deblje, jače i dublje, vuče vas sve čvršće ka zemlji. Kako ovo korenje raste, osetićete da vaše telo postaje teže.

3. Polako šetajte po prostoriji u kojoj se nalazite, prvo svesno hodajući, par minuta svesni svakog dodira tabana sa podom, a posle dodirujte različite površine oko sebe, osetivši njihovu teksturu, toplinu i druge osobine, kao da ih prvi put osetite i želite da ih istražite.

4. Posle kupanja, namažite telo losionom ili mlekom za telo. Radite to polako, utrljavajući u kožu kremu kao da masirate sebe. Usmerite pažnju na miris kreme i na osećaj prijatnosti samomasaže.

5. Ako sedite ispred računara i radite, i imate svega par minuta da se uzemljite, možete da stavite oba stopala na zemlju, i usmerite pažnju na dodir stopala sa podlogom. Istražite gde je najjači pritisak, a gde je slabiji. Probajte malo da promenite jačinu pritiska, sa svih strana tabana.

6. Koristite teški pokrivač (ćebe) kojim možete da se pokrijete kada legnete, ili dok sedite možete prekriti svoje noge. Kamene kuglice u njemu vrše odgovarajuću težinu i brzo ćete se uzemljiti.

7. Stavite stopala u lavor tople vode, a možete napraviti i penu od malo šampona. Recept je naših baka ali je veoma efikasan da se vratite sebi, ugrejete celo telo i da uzemljite stopala.

8. Na kraju, nekima će značiti da zaista izađu napolje i da se prošetaju, možda čak i bosi na travi ili pesku, ili da legnu na travu i da se povežu sa zemljom i prirodom. Takođe, ako ste u prilici, možete malo zakopati stopala u zemlju, blatu ili pesku dok stojite.


  Praznična depresija

Praznična depresija

Vreme novogodišnjih praznika je vreme kada je najvažnije da niko nije gladan. Da je trpeza u izobilju. A depresija je upravo stanje gladi. Naizgled nepodnošljiva potreba da u biće unesemo pozitivne emocije kojih nažalost nema na prazničnom stolu.

Mnogo je tajnih veza između praznika i depresije. Novogodišnji period je vreme kada nam je vidokrug sužen. Pomalo paradoksalno, sumiramo prethodnu godinu, učinjeno i postignuto, preispitujemo stare i donosimo nove odluke, ali sa društvenim imperativom šljokica, sjaja i glamura. I kakav god rezime napravili, obavezno je staviti što više ukrasnog papira i veliku mašnu. Jer, čini se, za praznike svi gledaju samo u dekoraciju. To je ono što pokreće prazničnu euforiju. Nažalost, to je ono što praznike čini praznicima u potrošačkom društvu. Zapada se u zamku da se bazične potrebe povezivanja, zadovoljavaju darivanjem, poklonima kao simbolima pažnje. Međutim, kod osoba koje čeznu za drugim ljudima na mnogo dubljem niovu ili za povezivanjem sa svojim autentičnim potrebama, pokloni i novogodišnja scenografija ne mogu da popune prazninu. Praznična euforija nije flaster za dublju ranu. Naprotiv, to je povez kojim se štitimo od stigmatizacije, istovremeno produbljujući osećaj nelagode sa samim sobom. Rane zaceljuju isključivo oblogama razumevanja, kojima nisu potrebne šljokice, već drugi čovek.

Praznici pojačavaju ono što inače nosimo u sebi, a osobe sa depresivnim sklonostima imaju sužen vidokrug u posmatranju sebe i sveta, te najčešće vrlo skromno primaju pozitivne vibracije, ne odbijajući negativne. Oni su svojevrsni kolekcionari neprijatnih događaja i emocija. Sa takvim bilansom na kraju godine, izuzetno je teško pronaći dovoljno veliku mašnu koja bi sakrila sve ono negativno. A još je zahtevnije sakriti sebe pod maskom praznične euforije. Javlja se osećaj rastrzanosti između polariteta očekivanog i stvarnog. Takođe, osobe sa depresivnim crtama uglavnom nemaju razvijeno umeće da traže ono što im je potrebno. Razloga za to može biti više, ali prećutno očekuju da njihov nečujan krik ipak neko čuje. Bez jasne artikulacije drugi ljudi teško prepoznaju tuđe potrebe. Uočljivo je kada se neko trese od hladnoće, ali ne i ona unutrašnja groznica koja se oseća kada se zapada u beznađe. Unutrašnji dijalozi ostaju nedokučivi dok se ne podele sa spoljašnjim svetom. Iz toga proizilazi da odrasle osobe imaju odgovornost da izraze svoje potrebe. U suprotnom ih ispod jelke čekaju prošlogodišnji pokloni, a kao takvi više nisu čak ni znak pažnje. Depresivnost je u korelaciji i sa pohvalama. Kada ne dajemo sebi pohvale, a ni drugima, najčešće usled uverenja o besmislu bilo kakve akcije, ostajemo gladni. Gladni pozitivnih emocija koje su potrebne da bi se čovek osećao dobro. Ako se na sve to uzme u obzir da su praznici postali kompetitivni sport, što naročito dolazi do izražaja u eri digatalnih medija, osećaj gubitništva kod određenog broja ljudi se intenzivira. Novogodišnji ukrasi i trpeza predstavljeni kroz filtere društvenih mreža su postali nova vrsta kapitala. Kapital su i svi oni ovekovečeni momenti sreće u svečarskoj atmosferi novogodišnjih fotografija koje kruže virtuelnim svetom. Deca očekuju Deda Mraza, a odrasli od praznika očekuju da im donesu svu količinu sreće koja je potrebna za čitavu godinu. Praznici su iskakanje iz svakodnevne rutine, ali zahtevaju realniju i sveobuhvatniju sliku od one koja se prikazuje kao novogodišnja himna. Sa jedne strane se javlja euforija vrlo vidljivo, a sa druge, najčešće skriveno, depresija. Mračna i neprijatna osećanja često nisu društveno poželjna, a naročito ne za vreme praznika. Postavljaju se ultimativna očekivanja o dobrom raspoloženju, što stvara veliki pritisak ljudima koji se ne osećaju tako. Ukoliko takve osobe nemaju sa kime da podele nelagodu koju osećaju, preispitivanja o sopstvenoj vrednosti i smislu postaju intenzivnija. Kod usamljenih ljudi se stvara osećaj da je njihov život više prazan nego inače. Tada praznici umesto uporišta događaja kojih bi se sećali kada padnu na teške grane, postaju teško breme. Potvrda da je previše bolno živeti, što je jedno od dominantnih uverenja depresivnih osoba.

Puni tanjiri su ček bez pokrića, ako svoje autentične potrebe pokušavamo da zadovoljimo mrvicama društveno prihvatljivog ja. Kalendarski koordinirani praznici nisu nužno i lični praznici. Tmurno stanje duha iziskuje mnogo više od praznične trpeze.


  Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

„Čovek je čoveku potreba i čovek je čoveku lek.“

Razgovor je najznačajniji medikament u slučaju depresije. Razgovor na bedemima razumevanja. Takva potreba najčešće nastoji da se zadovolji u krugu najbližih.

Takođe, sagovornici tokom depresivnog raspoloženja mogu se pronaći i u krugovima psihoterapeuta. Psihoterapija pruža nežno i podržavajuće okruženje, čime se jača emotivni imunitet. Ljudi iz neposrednog okruženja neretko depresivne osobe doživljavaju kao slabe, i skloni su da insistiraju na pozitivnom načinu razmišljanja kao vitaminskim bombama. Nažalost, ponekad napori depresivnih osoba da osećanja bezizlaznosti, bezvrednosti i besmisla potisnu, oduzimaju energiju i stvaraju dodatni osećaj poraženosti i frustriranosti. Osobe sa depresijom ne doživljavaju svoje stanje kao stvar izbora. Iz tog razloga, psihoterapijski tretman depresije kao polazište ima uvažavanje depresivnog raspoloženja. Uporište za to je uverenje da je ljudska psiha mudra, i da se u čoveku ništa ne dešava slučajno. Depresija nije sramni čin, ona je poziv za promenu. Taj poziv se javlja na biopsihosocijalnom niovu i može se činiti vrlo nametljivim. Ali ponekada, od svih onih svakodnevnih šumova čovek ne čuje sebe. Pa taj vapaj sopstvenosti ne pronalazi suptilnije načine da se izrazi.

Čovek je društveno biće, i gotovo sve svoje ima potrebu da podeli sa nekim. Svakodnevno smo svedoci deljenja materijalne, socijalne, intelektualne, duhovne i drugih oblika imovine među ljudima. Često zaboravljajući da su i strahovi kreditni potencijal. Zahtevaju drugačiji tretman u odnosu na druge resurse, ali to ne osporava njihovu vrednost. Depresija kao paket deonica straha, može biti ozbiljan ulog za lični razvoj. Naravno, uz rizik sa kime ćemo u to partnerstvo ući. Psihoterapeuti nastoje da izgrade veštine tretiranja takve svojine. Šta kada neko dođe sa osnivačkim ulogom suicidnih misli? Kada imamo akcionara koji je talac depresivnih navika? Kako prosperirati sa takvim partnerima? Naizgled neizvodivo, a u stvari vrlo jednostavno. Svaki čovek je vrednost sam po sebi, a sve emocije, strahovi i praznine koje čekaju da se popune su dragocenosti. To je ono što čini razliku od čoveka do čoveka, to je ono što čini autentičnost, a od nje nema ništa vrednije. Do depresije može doći i kada autentičnost pokušavamo da podvalimo na tržištu uniformisanosti. Čovek tu ne pripada. Usamljena gomila bezličnih pojedinaca pojačava osećaj bespomoćnosti. Serijska proizvodnja je postala dominantni narativ, ali čovek ostaje svojih ruku delo. I kao takav, ima potrebu da svoje stvoriteljske ruke ispruži ka drugom čoveku. Iako nije uvek lako pronaći prste koji bi se poklopili sa hladnim prstima strahova, nije nemoguće.

Psihoterapeutsko okruženje je sigurna luka svih depresivnih brodova. Depresivnost sa sobom nosi visok nivo introspekcije, beskompromisno kopanje po duši. Psihoterapeuti u takvim stanjima nastoje da osvetle put tom zlatnom brodu dok pluta po toplom blatu prosečnosti. Jer je neretko baš to mračni tunel kome se ne nazire kraj. Normalnost u formi prosečnosti je obeščastila pitanje smisla. Zapitanost o smislu je postala sinonim za neuravnoteženost. Potpuno apsurdno u odnosu na činjenicu da samo smislen život može biti uravnotežen. Sasvim pogrešno, smisao je počeo da se podrazumeva. Da se nudi na kapitalistički pozlaćenim tanjirima, kao nešto što se može posedovati. Suprotno tome, svako psihoterapijsko putovanje po čovekovoj duši svedoči da se pitanje smisla života iznova i iznova javlja. Stoga psihoterapija nastoji da podstakne filozofiju traženja. Tražitelje pokreće nada za onim što žele, nasuprot rezigniranim pojedincima koji se sklanjaju od onoga što ne žele, sa preplavljujućim strahom od gubitka. Depresija je znak da smo pošli u smeru u kojem bi izgubili sebe; kada čovek izgubi sebe, sve ostalo je bezvredno. Uvažiti depresiju znači čuti najtananije glasove čovekove duše. Iza maske depresije se uvek nalazi pravo ja, a ono nije depresivno.

Svaka emocija u čoveku ima svoj smisao. Smisao nije društvena tvorevina već lična, ali je njegovo traženje put kojim se lakše korača u društvu.


  Postnatalna depresija - Simptomi, uzroci (1. deo)

Postnatalna depresija - 1. deo

Postanatalna depresija javlja se češće nego što mislimo. Ne obraćaju se sve novopečene majke sa simptomima depresije psihologu, psihijatru ili psihoterapeutu, pa realan broj nije moguće utvrditi. Jako često žene posle porođaja pate same i time nepotrebno uvećavaju svoju bol.

Šta je ustvari postnatalna ili posleporođajna depresija? I da li je svako sniženo raspoloženje ili porodiljina potreba za plačem signal za uzbunu?

Prve nedelje posle porođaja javlja se tzv. baby blues i on uključuje manjak energije, slabost, ranjivost, nagle promene raspoloženja, plačljivost, zbunjenost, konfuziju, anksioznost. Prolaznog je karaktera i gotovo sve porodilje ga doživljavaju u nekoj meri. Može da traje do mesec dana.

Teži oblik je postnatalna depresija koja se javlja obično jedan do dva meseca posle porođaja. To je depresivno stanje koje pogađa 10-15% žena nakon porođaja, ali simptomi mogu da se jave već i u trudnoći (otprilike kod svake četvrte porodilje sa postpartalnom depresijom simptomi počinju već u toku trudnoće).

Simptomi su:

• sniženo raspoloženje tokom većine dana,
• značajno smanjenje interesovanja ili uživanja u većini aktivnosti tokom većeg dela dana,
• poremećaj sna (premalo ili previše sna, problemi pri usnivanju ili buđenje tokom noći sa nemogućnošću ponovnog usnivanja, buđenje bez razloga u ranu zoru itd),
• poremećaj apetita sa smanjenjem težine,
• gubitak energije i umor,
• osećanje bezvrednosti,
• razmišljanje o smrti,
• teškoće u koncentraciji i mišljenju,
• nervoza,
• negativne misli, preteran strah za bebu,
• anksioznost koja se ogleda u nedostatku privrženosti bebi, a što za posledicu ima i osećaj griže savesti zbog toga.

Puno toga je nabrojano od simptoma i svako od nas se može pronaći u nekim od njih, ali nije svako smanjenje interesovanja ili poremećaj sna postnatalna depresija. Da bi se dijagnostikovala, potrebno je da od navedenih simptoma bude prisutno bar 5 tokom minimum dve (iste) nedelje.

Treći, najteži ali i najređi oblik je postnatalna psihoza koja se obično javlja u prve 4 nedelje nakon porođaja. Samo kod 0,1 do 0,2% novopečenih majki se javlja. Uključuje sumanute misli, halucinacije, kognitivne deficite i poremećaj raspoloženja. Ako se jave ovi simptomi, obavezan je odlazak kod psihijatra. Veliki broj studija pokazuje da se najveći broj žena sa postpartalnom psihozom uz adekvatnu terapiju potpuno oporavi i vrati u normalan život.

Zašto se javlja postnatalna depresija? Najčešći uzrok je disbalans hormona. Hormoni se svakako menjaju posle porođaja, a disbalans nastaje kad je ta promena prebrza, prespora, previsoka ili preniska. Nekad je uzrok disfunkcija tiroidne žlezde. Veliki uzročnik može biti i stres, kao što su nezaposlenost, finansijski problemi, problemi u braku, napuštanje od strane partnera, nedostatak socijalne podrške, konflikt u porodici, naročito konflikt između porodilje i njene majke.

Uzrok se nekad krije i u premoru porodilje. Bebe u prvim danima uzimaju svo vreme i pažnju porodilje koja ima pune ruke posla. Zato je jako važno da neko brine o porodilji, bilo bi idealno da joj neko skuva, pospremi, pričuva bebu dok se ona malo odmori, prošeta ili istušira. U našoj kulturi je uobičajeno da se ženi nameće krivica ako zapostavi patnera u ovom periodu, nameće joj se obaveza da brine i o partnerovim potrebama. A zapravo bi trebalo da on brine o njoj.

Mogu postojati i drugi uzroci, kao što su komplikacije pri porođaju, prethodni psihološki poremećaji, prethodna postnatalna depresija itd.


  Postnatalna depresija - Posledice, lečenje; kako pomoći porodilji (2. deo)

Postnatalna depresija - 2. deo

Postnatalna depresija se leči psihoterapijom i, ako psihijatar proceni da treba, psihofarmacima. Postoje antidepresivi koji su potpuno bezbedni da se piju tokom dojenja.

Ovaj poremećaj raspoloženja utiče ne samo na porodilju koja ga doživljava nego i na bebu i na celu porodicu. Ako je nelečen, postoji rizik da se kasnije ponavljaju depresivne epizode. Posledica ima i po bebu. Neke od njih uključuju probleme u intelektualnom razvoju i nesigurni atačment (o vrstama atačmenta ili vezivanja ćemo pisati drugom prilikom).

Zašto kažemo da će beba imati posledice iako se ona ne seća svesno ovog perioda?

Bebine potrebe nisu samo da se nahrani, presvuče i uspava. Njoj je potreban dodir, gledanje u oči, da joj pričamo, pevamo, milujemo je, nosimo, da se smeškamo, da joj pokrećemo rukice i nogice, da pravimo mimiku lica koju ona oponaša itd. Ona se tada oseća voljeno i sigurno, tako se razvija bebina inteligencija i tako ona uči veštine potrebne za život. Ako majka nije trenutno dostupna fizički ili emotivno za ove aktivnosti sa bebom, važno je da ih neka druga odrasla osoba preuzme. Jedna do dve osobe, koje će beba prepoznati i vezati se za njih. Tako možete sprečiti eventualne posledice, zameniti majku u mnogim poslovima dok se ona ne stabilizuje.

Postnatalna depresija nije nešto što je porodilja umislila i nije pokazatelj njene razmaženosti, kako se često misli u našem društvu. Ona se bori sa svojim simptomima i u isto vreme najverovatnije ima ogromno osećanje krivice jer ne oseća radost ili ne pruža bebi onoliko nege i ljubavi koliko smatra da treba.

Ako neka porodilja u vašem okruženju često plače, povlači se u sebe, ništa je ne raduje, odbacuje bebu, ne može da spava, nema apetit, iznosi mračne misli... to su znaci. Reči kao što su: „Ma šta ti je, što plačeš, imaš zdravu bebu, budi srećna...“ ne pomažu iako su izgovorene u najboljoj nameri. Takvim porukama verovatno samo dodatno uvećavate osećanje krivice kojim je ona već preplavljena. Podršku joj radije pružite u vidu razumevanja, slušanja, zagrljaja. Posavetujte je da se obrati stručnjaku za mentalno zdravlje ili svom lekaru koji će je uputiti na dalje lečenje.

Uvek je bolje obratiti se stručnom licu nego patiti u samoći. Ma koji problem da vas muči.


  Ličnosti iz Senke

Ličnosti iz Senke

Veliki deo svačije ličnosti nalazi se u nesvesnom. Tokom odrastanja i socijalizacije mnoge naše osobine, želje, potrebe, osećanja smo potisnuli iz naše svesti kako bismo se prilagodili porodici, raznim autoritetima, vršnjacima.

Svesni deo pokazujemo svetu pa i samima sebi. Pokazujemo naše Idealno Ja ili bar mislimo da to radimo. Neke naše osobine sakrivene su i od nas samih a ponekad isplivaju na površinu kad su nam ego granice slabije ili smo pod stresom. Obratite, na primer, pažnju na ponašanja ili crte ličnosti koji vas posebno nerviraju kod drugih ljudi. Te osobine najverovatnije imate i sami ali ih prezirete i odbacujete, a zatim ih kod drugih ljudi pojačano primećujete. Znam, prilično neprijatna pomisao...

Divni, intuitivni psihijatar i teoretičar, osnivač Analitičke psihologije Karl Gustav Jung je nesvesni deo naše ličnosti nazvao Senkom. U Senci se nalazi toliko sadržaja da je moguće izdvojiti nekoliko zasebnih ličnosti iz Senke. Sve te ličnosti nalaze se u tami naše duše i mi ih ne vidimo, samo ih naslućujemo. Možda nas plaše jer ih ne poznajemo i želimo da ih isključimo iz našeg selfa. Ponekad ih doživljavamo kao neko ponašanje koje je jače od nas, osećanja koja nas preplave i preuzmu kontrolu nad nama, žudnju za nečim koju je nemoguće obuzdati. Takođe, razne fobije, strahovi, panični napadi, pasivnost, prokrastinacija, grickanje noktiju, patološka ljubomora, alkoholizam, opsesivne misli... lista je beskrajna. Zajednička crta svim tim ponašanjima je da se čini da povremeno preuzimaju kontrolu nad nama.

Sa „prognanim“ delovima naše ličnosti moguće je uspostaviti primirje i zavoleti ih. Prihvatimo li ih kao delove sebe i shvatimo li šta ti delovi žele od nas i šta nam poručuju, lakše ćemo uspostaviti kontrolu nad njima. Te svoje ličnosti možete sami upoznavati ako ste dovoljno otvoreni za ideju da niste savršeni. Uzgred, niko nije savršen- i šta je savršenstvo uopšte?

Možete mi se javiti da vas vodim kroz taj proces upoznavanja sa samim sobom.

Što više svojih ličnosti iz Senke dovedemo na svetlost svesnosti, to ćemo imati veću unutrašnju stabilnost i veću ljubav za sebe ali i za druge ljude.

Zar to nije sjajan cilj u životu?


  Činjenice koje je važno znati o samopovređivanju

Činjenice koje je važno znati o samopovređivanju

Šta je to samopovređivanje?

Nesuicidalno samopovređivanje je namerno nanošenje povreda na površini tela, bez suicidalne namere (Brown RC, Plener PL, 2017). Ovde se misli na gašenje opušaka po rukama, pečenje kože peglom, jaka lupanja glavom, rukama i nogama o čvrste predmete, povređivanje očnih jabučica, sečenje kože žiletom ili drugim oštrim predmetima, najčešće na korenu šake, nadlaktici ili drugim delovima tela (ekstremitetima, vratu i stomaku), rezanje vena (bez samoubilačke namere) i sl.

Kako se razvija ova vrsta ponašanja ?

Radnje samopovređivanja u najranijem uzrastu (do 4. godine starosti) razvojna su faza koju prolazi većina dece. Kada se jednogodišnjak grize, grebe, bocka, čupka kosu, čak i udara glavom o čvrste podloge on ima refleksni odgovor na draži, ispituje granice sopstvenog tela ili te radnje za njega predstavljaju način rasterećenja i oslobađanja od napetosti i strepnje. Dete ovog uzrasta ne zna za posledice svojih radnji. Međutim, ako se takva vrsta ponašanja fiksira i čak se pojača u određenim razvojnim fazama (npr. u periodu puberteta ili početka adolescencije) onda možemo govoriti o nesuicidalnom samopovređivanju.


Koji su uzroci ?

Postoji više faktora koji dovode do samopovređivanja. Istraživanja pokazuju da se većinom samopovređuju mladi uzrasta od 12 do 17 godina, nakon čega samopovređivaje prestaje. Kod velikog broja mladih koji su imali iskustva sa samopovređivanjem mogu se javiti suicidalne težnje. Samopovređivanje je učestalije kod devojaka. Ova činjenica se objašnjava većom sklonošću momaka da ulaze u rizična ponašanja kao što su droga i alkohol.

Brojni su socijalni faktori koji dovode do samopovređivanja. Disfunkcionalni odnosi sa najbližom okolinom ili porodicom predstavljaju jedan od glavnih elemenata koji doprinosi razvoju ovakve vrste ponašanja. Buliing ili vršnjačko nasilje je takođe važan faktor i značajniji faktor rizika od roditeljskog zlostavljanja ili zanemarivanja, koji takođe predstavljaju faktore rizika. Indirektno zlostavljanje u detinjstvu (kada je dete ili mladi čovek svedok prodičnog nasilja), roditeljski kriticizam i apatija su još neki od faktor rizika za pojavu samopovređivanja.

Interesantno je da je ustanovljeno da je samopovređivanje veoma „socijalno zarazno“. To znači da se prenosi u grupi mladih, u odeljenju, školi ili u ustanovi u kojoj borave i druže se mladi koji se samopovređuju, što ne znači da je to dovoljan uslov da bi se razvio ovaj oblik ponašanja. Veoma je važno uticati preventivno na grupu u kojoj se kod pojedinca otkrije ovakva vrsta ponašanja. Programi prevencije još uvek ne funkcionišu na globalnom nivou, ali se time kod nas i u svetu najviše bave nevladine organizacije ili udruženja stručnjaka za mentalno zdravlje. Takav program postoji u subotičkom Centru za lični razvoj „Spektrum“.


Kako možemo znati da li se neko samopovređuje ?

Postoje indirektni koji mogu ukazati da osoba ima problema, kao što su: povlačenje, izbegavanje razgovora o temi samopovređivanja, izdvajanje iz grupe vršnjaka, vršnjačko nasilje ili direktniji znaci, kao što su: nošenje velikog broja narukvica, dugih rukava i kada je veoma toplo napolju, odbijanje nošenja majice kratkih rukava i šortsa na časovima fizičkog vaspitanja, skrivanje ekstremiteta, izbegavanje razgovara o problemu i korišćenje različitih izgovora kada ga/je pitaju za povrede.

Ako primetite neke od navedenih elemenata, to još uvek nije znak da se neko samopovređuje. Potrebno je uključiti nekog od stručnjaka (pedagoga, psihologa škole ili dečijeg psihologa u domu zdravlja) koji će razgovarati sa osobom, temeljnije analizirati ponašanje te osobe, uključiti i roditelje ili staratelje kao i (po potrebi) uputiti osobu drugim stručnjacima za mentalno zdravlje (psihoterapeut, psihijatar).


  Prva seansa sa psihoterapeutom

Prva seansa sa  psihoterapeutom

Prvi susret klijenta i psihoterapeuta za oboje predstavlja jedinstveno iskustvo novog kontakta. U ovom tekstu ću opisati na šta tačno mislim, sa namerom da učinim jasnijim kako izgleda odlazak kod psihoterapeuta u Centar za lični razvoj Spektrum.

Iskustvo je potvrdilo da već sama ideja da čovek kontaktira psihologa i psihoterapeuta može izazvati izvesni stepen nervoze u njemu. Anksioznost je u ovom slučaju sasvim prirodna. I ja osećam blagu anksioznost, pomešanu sa uzbuđenjem, kada upoznajem novog klijenta, tako se telo priprema za nepoznati susret. Svesna sam toga da je potrebna velika hrabrost da prevaziđete ovu anksioznost i da zaista pozovete, jer je ovo vaš prvi korak u procesu osnaživanja sebe da vam bude bolje. U nekim slučajevima, već samo obavljen poziv sa psihoterapeutom može da pruži olakšanje i osećaj da ste na dobrom putu.

Kako najčešće teče prvi razgovor? Kad vam se dežurni terapeut javi na telefon, dovoljno je da kažete vaše ime i da ste zainteresovani da saznate više o psihoterapiji. Telefonski razgovor je uglavnom kratak, cilj pitanja koja psihoterapeut bude postavljao služi kako bi bolje razumeo koje su vaše potrebe, kako bi procenio da li može on da vam pomogne, ili će vas preporučiti kolegi koji je specijalizovan za rad ako je u pitanju određena problematika ili klijentela (npr. da li vam je potreban bračni terapeut, terapeut za vaše dete, terapeut za problem sa drogom i sl.). Na kraju prvog razgovora, zakazuje se prvi susret uživo.

Preporuka je da termin prvog susreta zakažete tako da budete sigurni da možete nesmetano da prisustvujete seansi. To bi značilo mimo vašeg radnog vremena, ako imate decu da ih možete ostaviti na čuvanje, da nemate neke druge obaveze zbog kojih morate da izađete ranije i slično. Ovo je sve važno kako biste mislima bili prisutni i uključeni u ovaj važan razgovor.

Poželjno je da pripremite nekoliko stvari pre dolaska na prvi susret sa psihoterapeutom: ponesite sa sobom medicinsku dokumentaciju u slučaju da ste ranije bili lečeni kod psihijatra ili psihoterapeuta; spisak lekova i dozu koju pijete; zapišite pitanja koja su vam važna da dobijete odgovor na njih. Većina ljudi ima određena uverenja o psiholozima i psihoterapeutima, pa tako i o psihoterapiji, što ih često sprečava da potraže adekvatnu pomoć. Moja topla preporuka je da iskreno kažete terapeutu kako se osećate u vezi toga što ste se javili na terapiju. Psihoterapeut će vam sa empatijom i bez osuđivanja odgovoriti i pojasniti sva pitanja koja imate u vezi procesa psihoterapije. Važno je da znate da vam odgovoran psihoterapeut nikad neće obećati da ćete biti izlečeni za određeni broj susreta, zato što to zavisi od mnogih faktora. Budite otvoreni u razgovoru i ako se prepustite da probate to vam može doneti više od očekivanog ishoda.

A sad malo o tome kako se psihoterapeut priprema za prvi susret. Profesionalci iz ove oblasti su senzibilni i svesni da vam je bilo teško da napravite prvi korak i da sigurno već dosta sadržaja nosite u sebi o čemu biste da pričate sa njim. Ipak, ulazak u psihoterapijski odnos je važan proces, koji ima svoje prve korake, koji čine temelj na kom će se taj odnos dalje graditi. Psihoterapeuti mogu da koriste psihološke testove pre započinjanja psihoterapije, a i kasnije u određenim vremenskim razmacima u terapiji. Pomoću rezultata ovih testova mogu dobiti bolju sliku o vama, pratiti efekte psihoterapije i dobijati povratnu informaciju o vašem napretku. Pored testova, psihoterapeuti daju klijentima formular o pristanku za učešće u tretmanu, u kom su navedena logistička pitanja kao što je cena jedne seanse, trajanje seanse i učestalost viđenja, osnovni etički principi (najvažniji: princip poverljivosti) i zakonski okvir rada psihoterapeuta. Ulazak u terapiju je uslovljen obostranim dogovorom i prihvatanjem ovih uslova. Imajući u vidu da je lakše otvoriti se nekome o kome imamo neke informacije, psihoterapeut će najpre da vam se predstavi kroz svoju profesionalnu ulogu. Važno je da dobijete informacije o stepenu edukacije psihoterapeuta, o psihoterapijskom modalitetu i tehnikama koje koristi, ranijem radnom iskustvu. Budite slobodni i postavite pitanja koja vas zanimaju, jer je ovo najverovatnije nov i nepoznat teren za vas. Vaša pitanja su bitna kako biste stekli osnovno poverenje u osobu kojoj ćete se postepeno otvoriti. Na prvom susretu, psihoterapeut treba da sazna koje su vaše žalbe, na čemu želite da radite i šta želite da postignete na psihoterapiji. Zajedno ćete formulisati prvi terapijski cilj, kao i vremenski okvir, posle čega ćete proveriti postignutost ovog cilja.

Na kraju bih dodala, ukoliko posle prvog susreta, iz bilo kog razloga, ne osećate da ste pronašli pravog psihoterapeuta za vas, da je to u redu. Kao što ne biste pristali da budete u partnerskoj vezi sa nekim ko vam ne prija ili niste stekli uzajamnu simpatiju i poverenje, tako ni u ovom odnosu nemojte to raditi. Važno je da pronađete sebi psihoterapeuta sa kim osećate da ste povezani, da vas razume i saoseća sa vama, ali isto tako da je kompetentan da vam pomogne. Želim svima vama jednog takvog psihoterapeuta!


  Tehnika umirivanja “sendvič srca”
(eng. “heart sandwich”)

Tehnika umirivanja

Anksioznost je osećanje koje svi mi doživljavamo. Ipak, nekima je ona ponekad toliko preplavljujuća da ne mogu da se umire, zbog nekih nastalih događaja, ili iz nepoznatih razloga. U ovom tekstu predstaviću vam tehniku koju sam naučila u okviru telesne psihodrame i koristim je u radu sa svojim klijentima i, po potrebi, na sebi ili meni bliskim osobama.

Tehniku i termin “heart sandwich” konstruisala je Susan Aaron, tvorac psihoterapijskog modaliteta telesne psihodrame. U pozadini ove tehnike stoji filozofija i praksa alternativne medicine šijacua i akupunkture. U istočnoj medicini, srčana čakra se nalazi u predelu srca. Pre nego što terapeut primeni ovu tehniku, važno je da ima na umu nekoliko stvari. Prvo je svrha ove tehnike: sendvič srca služi za umirivanje klijenta ako je visoko anksiozan i uznemiren. Terapeut može da ga uvede u toku seanse ukoliko primeti da je klijent izuzetno uznemiren i kad proceni da je potrebno da ga uzemlji kako bi mogli da nastave sa terapijskim radom. Drugi razlog uvođenja u terapiju ove tehnike je kad terapeut hoće da edukuje klijenta čija problematika je povezana sa osećanjem anksiznosti (npr. trema ili panični napad). U ovom drugom slučaju, iako klijent trenutno možda nije anksiozan, terapeut ga podučava radi samopomoći u situacijama van terapijske seanse.

Drugi važan segment ove tehnike je korišćenje dodira u psihoterapiji.Terapeutov prvi zadatak je da otvoreno razgovara sa klijentom o tome kako se oseća u vezi dodira. Klijent mora da pristane na to da terapeut koristi ovu tehniku i da ga dodirne.

Klijent zauzima ugodan sedeći položaj tako da su mu oba stopala na podu. Uz klijentov pristanak, terapeut prilazi sa njegove bočne strane, može da stoji ili da sedne pored njega. Svoje dlanove postavlja lagano na leđa i na srednji deo grudnog koša kako bi obuhvatio srce sa obe strane. Može se izvesti sa oba dlana, ili samo jednim, napred ili nazad. Ovaj specifičan način držanja srca nekoliko minuta, istovremeno sa jednostavnom vizualizacijom, klijenta dovodi do brzog umirivanja i utehe. Tehnika “sendvič srca” može biti primenjena od strane bilo koga, bilo kome, sve dok postoji dozvola. Važno je da znamo, bez obzira što je klijent dao svoj pristanak, dodir za neke ljude može biti uznemirujuć, te moramo pratiti signale koje klijent daje nakon postavljanja ruku. Važno je da poštujemo ukoliko klijent ne da dozvolu za dodir ili želi da prekine vežbu. U tom slučaju, terapeut može da sedne naspram klijenta i da postepeno objasni i pokaže kako klijent može na samom sebi da primeni tehniku “sendvič srca” (slika). Dlanove postavlja lagano na svoje telo, desni dlan na grudni koš u predelu srca, a levi dlan u predelu sakralne čakre, odnosno između pupka i pubične kosti.

Zatvaranje očiju može biti od pomoći, ali nije obavezno. Obe strane mogu imati korist od ovog iskustva, a ne samo osoba koja prima umirujući dodir. Ovu tehniku možemo primenjivati zajedno sa vežbom joga disanja. Dodir i usmerena pažnja na disanje zajedno imaju bolji efekat. Smernice za disanje: klijent udiše i izdiše duboko kroz nos par puta i počne da broji sekunde uzdaha i izdaha. Udiše u trajanju od 4 sekunde, zaustavi dah na 2 sekunde, zatim izdiše 8 sekundi.

Na kraju, još jednom ističem da je važno da ovu tehniku primenjuje psihoterapeut koji je već sam iskusio “sendvič srca”, sa posebnom pažnjom na svrhu vežbe i poštovanje smernice bezbednog dodira.


  Dodir u psihoterapiji

Dodir u psihoterapiji

Kad dođe do pitanja dodira u psihoterapiji, nailazimo na suprotstavljena mišljenja među različitim psihoterapijskim školama. Neki, kao što su psihoanalitičari ili REBT terapeuti, bilo kakav dodir između psihoterapeuta i klijenta smatraju ozbiljnim rušenjem granica i isključivo štetnim. Psihoterapeuti nekih drugih pravaca, kao što su telesni terapeuti, Geštalt terapeuti ili telesni psihodramatičari, dodir koriste svesno i svrsishodno u toku terapije, jer veruju da dodir pomaže. Pristalice ove druge grupe smatraju da dodir može imati različita značenja: ohrabrivanje, uteha, podrška, umirivanje, sredstvo za reparaciju traume i sl. U svakom slučaju, dodir od strane psihoterapeuta mora biti etički uokviren i kao takvim se bavimo njim prilikom edukacije i supervizije, ali i prakse.

Ukoliko psihoterapeut namerava da koristi dodir u svom radu, potrebno je pre svega da posveti vreme razgovoru sa klijentom o tome kakva prethodna iskustva ima u vezi dodira i poštovanja, odnosno nepoštovanja njegovih granica. Važno je uvek imati na umu da klijenti mogu u sebi nositi neprijatna iskustva o kojima možda nikome ranije nisu pričali i da tema dodira može u njima pokrenuti davno zakopana osećanja, kao što je slučaj sa žrtvama fizičkog i seksualnog nasilja. Na prvom mestu, uvek mora da bude etički princip poštovanja integriteta i čuvanje dobrobiti klijenta.

U terapijskom kontekstu, postoje neke smernice za korišćenje dodira. Ove smernice konkretno koristimo u telesnoj psihodrami po učenju Susan Aaron. Susan smatra da dodir ima energetski veoma lekovitu moć ako je pravilno korišćen, slično reikiju. Međutim, bilo kakva zloupotreba od strane psihoterapeuta je neetična i može dovesti do retraumatizacije i novih povreda. Kako bi se to izbegao, odgovoran psihoterapeut otvoreno razgovara sa klijentom o dodiru i uči klijenta o njihovim pravima koja se odnose na granice i dodir. Psihoterapeut treba da ohrabruje i osnažuje klijente da primete i glasno izraze svoje granice prilikom dodirivanja, pogotovo koje se odnose na određene delove tela, tipa dodira i sl. Uzmimo primer osobe koja je doživela saobraćajnu nesreću i pretrpela ozbiljne telesne posledice - ona može imati teškoću da je neko nežno dodirne na mestima povrede. Emocionalnom proradom traumatskog bola moći će i da prihvati svoje telo i, samim tim, dodir psihoterapeuta, pa tako i samog sebe. Psihoterapeut mora svaki put verbalno da proveri sa klijentom pitanjem: „Da li je u redu da vas podržim dodirom?“, dok ne uspostavi odnos poverenja do nivoa gde proveravanje može biti neverbalno. Senzitivan psihoterapeut će obraćati pažnju na verbalne i neverbalne znake za zaustavljanje dodira. Klijent mora da zna da je kontrola u njegovim rukama, od toga koliko dugo će trajati dodirivanje, kad je spreman za dodir itd.

Na kraju bih napomenula i to da je bitno da psihoterapeut sam bude svestan toga koliko njemu prija da koristi dodir u psihoterapiji, bez obzira na modalitet koji praktikuje. Psihoterapeutova ranija iskustva i kulturološki kontekst može uticati na to kako se oseća u vezi dodira u psihoterapiji. Dobar psihoterapeut je osvešćen terapeut koji osluškuje svoje motive i granice sopstvenog tela i tako modeluje brigu o sebi i svojim klijentima.


  Gde je nestao kauč ?

Gde je nestao kauč ?

U susretu sa psihoterapeutima, najpopularnija slika je kako pacijent leži na kauču i priča o sebi. Međutim, ova slika je prevaziđena, jer je starija više od sto godina. Psihoterapeuti današnjice ne predstavljaju više tu stereotipnu psihoterapijsku delatnost, već jedan noviji oblik aktivnosti, koji se pojavio sa prenošenjem informacija sredstvima javnog informisanja (radio, TV, novine), a u poslednjih nekoliko godina kroz širenje popularnosti putem virtuelnih društvenih mreža.

Psihoterapeuti prvih generacija u našem društvu su usluge obavljali u intimi svojih ordinacija, bez potrebe da bilo ko iz nestručne javnosti zna ko su oni i kakve vrednosti i mišljenja zastupaju. Psihoterapijski rad je bio skriven iza vela misterije. Ova situacija je morala da se promeni, jer Doroti želi da vidi šta čarobnjak iz Oza radi iza zavese. Stoga terapeuti mlađih generacija predstavljaju sebe transparentnije. Svesni su toga da današnji mladi ljudi ne čitaju novine, većina njih ne gleda edukativne i informativne emisije, nemaju više dubinu strpljenja i pažnje za “zahtevnije” sadržaje, ukoliko oni nisu u obliku slika, videa, ili nemaju primamljiv naslov. Savremena tehnologija zahteva prilagođavanje psihoterapeuta. Seansa sada može da se radi i preko skajpa, domaći zadaci se razmenjuju kroz mejlove, psihoterapeuti postavljaju kratke psihoedukativne tekstove na tviteru ili fejsbuku, sos telefon zamenjuju poruke sa savetnikom preko vibera, postoje mobilne aplikacije za napade anksioznosti, onlajn kursevi za regulaciju besa itd. Hoćemo li doživeti da se grupna psihoterapija odvija kroz animirane video platforme sa članovima iz raznih delova sveta? To ćemo tek videti.

Mladi, ali i odrasli ljudi, pa čak i starija generacija, jedan deo svog realnog života prebacila je u virtuelni svet. Umesto razgovora ispred kuće ili na hodnicima zgrada, sada se sa svojim poznanicima dopisujemo putem mesindžera ili, javno, na zidovima fejsbuka. Ove razmene su uglavnom izuzetno kratke, ponekad je to samo “lajk” ili reakcija emotikona, možda par komentara. Ne bismo to nazvali pravim razgovorom. Umesto podužih razmena uz kafu sa jednom ili par bliskih osoba, imamo mogućnost da za sat vremena stupimo u kontakt sa nekoliko desetina ljudi. Imamo osećaj da smo povezani, da smo uključeni u živote jedni drugih. Da li ste sigurni u to? Ko vam je od njih postavio pitanje “kako ste” i želeo da sasluša šta sve imate da kažete?

U svetu u kom smo prividno umreženi u virtuelnoj sferi, a zapravo vrlo usamljeni u ispred monitora, realno ne delimo kako se osećamo, ne nalazimo pravo olakšanje za naše ljudske potrebe. Ne samo da je zadatak, već je postala i odgovornost psihoterapeuta današnjeg doba da edukuje ljude koji su gladni duševne hrane. Psihologija više nije samo za posebno odabrane pojedince, ona je dostupna svima. Smatram da je poznavati, imenovati i izražavati svoja osećanja na adekvatan način, komunicirati uz uzajamno uvažavanje i poštovanje, znati saslušati i pokazati empatiju, osnovna psihološka kultura svih nas. Zanima vas psihologija i lični rad na sebi? Super, ne morate studirati psihologiju zbog toga (svakako vas tamo ne uče tome, pa ste uštedeli sebi vreme i živce). Psihoterapeuti pružaju podršku u periodima kada nas niko drugi ne čuje i kada nemamo kome da se obratimo. Ali ne samo to! Danas oni uče nas… Ljudi žele da žive kvalitetno, da imaju skladne međuljudske, pogotovo partnerske odnose, da svoju decu odgajaju psihološki osvešćeno. Psihoterapeuti su sada i konsultanti i pomagači u donošenju važnih odluka, u vaspitanju dece, u krizi u partnerskom odnosu, u boljem upoznavanju i izražavanju sebe. Psihoterapeuti ne rade više isključivo sa osobama sa ozbiljnim psihičkim smetnjama ili ljudima iz visokog staleža. Psihoterapija je dostupna svima. Suštinska potreba ljudi u današnjem svetu je postala posledica virtuelnog života: prava bliskost. Kad ste poslednji put zagrlili osobu i osetili kako vam se telo opušta u toplini sigurnog dodira?

Menja se tehnologija, menja se svet, menja se svest ljudi, menja se koncept psihoterapije.


  Koliko su istinita naša u uverenja o psihoterapiji ?

Koliko su istinita naša u uverenja o psihoterapiji ?

Odlazak kod psihoterapeuta može da nam deluje zastrašujuće, pogotovo ako ne znamo šta da očekujemo od susreta, trajanja i toka psihoterapije. Već neko vreme se govori o tome da je psihoterapija dostupna svakoj osobi koja oseti potrebu da razgovara, radi na sebi, ima neke poteškoće u svakodnevnom funkcionisanju ili prolazi kroz težak period u životu. Ovo su samo neka od uverenja i očekivanja koje imamo, a koja nas možda sprečavaju da zakažemo prvi susret ili istrajemo u procesu psihoterapije

1. Tokom terapije bi trebalo da budem stalno srećan/na/

Mnogi klijenti očekuju od terapeuta da im promeni perspektivu i ubedi ih da bi trebalo da budu srećni. Psihoterapija ne služi vežbanju pozitivnih misli. Da bi osoba postala srećna, mora da se suoči sa delovima sebe kojima nije zadovoljna. Veoma je važno proraditi bolne sadržaje iz prošlosti, jer time stvaramo dobru bazu za skladnu sadašnjost i budućnost. Većina terapeuta je zaista empatična i puna podrške i topline za klijente, ali moramo isto tako znati da je vrlo bitno da psihoterapeut edukuje klijenta i postavlja mu nove izazove. Cilj psihoterapije nije da usreći osobu. Prava svrha psihoterapije jeste da osoba postane funkcionalna, prisutna i povezana sa okolinom.


2. Psihoterapeut treba da mi kaže šta da radim ili kako da nekoga promenim

Klijenti često misle da je funkcija psihoterapeuta da im da formulu za rešenje životnih problema. Psihoterapeuti mogu da daju dobar uvid u različite mogućnosti, da objasne potencijalne rezultate nekih postupaka i povežu postupke iz prošlosti sa sadašnjim trenutkom. Zadatak psihoterapeuta je da navede klijenta da odluku donese samostalno, ne umesto njega. Svaka osoba preuzima odgovornost za sopstvenu promenu. Baš iz tog razloga ne možemo očekivati od psihoterapeuta da utiče da promenu ponašanja ljudi iz naše okoline. Možemo da menjamo samo sopstveno ponašanje.


3. Svi terapeuti su isti

Ljudi se po mnogim karakteristikama razlikuju, pa tako i ličnost terapeuta utiče na njegov stil rada i pristup klijentima. Isto tako, postoje različite psihoterapijske škole i pravci. Kako se razlikuju terapeuti, tako ima i raznih klijenata, pa nije svaki terapeut i svaka metoda pogodna za svakog klijenta. Može se desiti da čak i par puta promenimo psihoterapeuta, ali ne treba odmah odustati, jer je vredno potrage. Zbog različitih usmerenja u okviru psihoterapije, može se desiti da psihoterapeut proceni da bi vam više odgovarao njegov kolega koji je iskusniji u oblasti u kojoj je vama potrebna pomoć i podrška. Stoga, u slučaju da vas psihoterapeut pošalje kod nekog drugog, nemojte misliti da vam nema pomoći. Deo etičkog kodeksa terapeuta je da klijenta uputimo osobi za koju smatramo da je nastručnija.


4. Psihoterapeuti samo ćute i slušaju

Dubinska promena je dugotrajan proces i kod svakoga ide drugačijim tokom. Samo „pričanje priče“ neće dovesti do napretka. Potreban je aktivan rad da bi se naučeni obrasci ponašanja promenili. Psihoterapija nije pasivan proces. Psihoterapeutu jesu potrebne informacije da bi vam što bolje pristupio, jer je svaki klijent priča za sebe i zbog toga će vam možda u početku postavljati više pitanja o razlogu vašeg dolaska na terapiju, bitnim stavkama u vašem životu, kao i načinu na koji brinete ili rešavate probleme. Psihoterapija je interaktivan proces zasnovan na međusobnoj saradnji i dijalogu i klijentovom aktivnom učešću u rešavanju problema. Zajedno sa psihoterapeutom identifikujete uzrok problema, postavite cilj i pratite napredak.


5. Kod psihoterapeuta idu samo lude osobe

U današnje vreme, naglasak se često stavlja na nezavisnost i samostalno rešavanje problema. Traženje pomoći nije znak slabosti, jer se bilo kome od nas može desiti da imamo težak period ili depresivnu epizodu, anksioznost, da budemo povređeni ili zabrinuti, da prolazimo kroz fazu žalovanja ili težak raskid. Da biste krenuli na psihoterapiju, ne morate imate dijagnozu. U psihoterapiji, zbog toga, umesto reči pacijent kažemo klijent. Ne bi trebalo da vas bude sramota ako želite da radite na sebi i poboljšate kvalitet života. Što duže odlažete prvi susret sa terapeutom, problem će vremenom samo postajati složeniji.


6. Psihoterapija traje predugo, a ja želim sve da rešim samo u jednom susretu

Svaki psihoterapeut, u skladu sa svojim usmerenjem i klijentovim potrebama, pravi plan rada i zajedno sa klijentom postavlja cilj. Put do promene ponekad može biti bolan, jer zahteva zalaženje u delove naše ličnosti i sećanja koja nam nisu prijatna. Potrebno je vreme da bi se jedan tako zahtevan proces odigrao, a to ne može da se desi u jednoj seansi od sat vremena. Iskusan i edukovan terapeut bi trebalo da vodi klijenta polako, kroz bolna i neprijatna iskustva, ali da mu usput pruži podršku, sigurnost i poverenje, da bi taj proces bio plodotvoran.

Cilj psihoterapeuta nije da vas večno zadrži na psihoterapiji, nego da vas osnaži da biste što pre i što bolje sami funkcionisali. Ponekad je potrebno ići polako, da bi promena koja se desi imala dugotrajan efekat.


7. Terapija lekovima ima isti efekat kao psihoterapija

Svaki emocionalni stres ima svoje simptome. Za otklanjanje simptoma, kad je potrebno reagovati odmah, u nekim slučajevima, lekovi mogu biti veoma delotvorni. Trebali bismo imati na umu da korišćenjem antidepresiva, anksiolitika ili lekova za smirenje, otklanjamo simptom, ali je uzrok problema i dalje prisutan i zato je terapija razgovorom veoma važna, jer lekovi ne dopiru do dubljih segmenata naše ličnosti. Nekada je potrebno uključiti i terapiju lekovima, ali je to u većini slučajeva preporučljivo uz psihoterapiju, da bismo postigli željenu promenu.


8. Psihoterapija je za slabe ljude koji nemaju pozitivan stav prema životu

Ako potražite pomoć psihoterapeuta da vam pomogne sa nekim vašim ličnim problemom, ne znači da ste neuspešni, kao što ni znak neuspeha nije ako potražite pomoć automehaničara da vam popravi kola. Za traženje pomoći je potrebno mnogo više snage, nego za pasivno, samostalno, stajanje u mestu. Kada tražimo pomoć, znači da stupamo u akciju.


9. Moj terapeut i ja smo vrlo bliski, on mi je kao prijatelj kog plaćam

U psihoterapijskom procesu, klijent se otvara psihoterapeutu, ali ne i obrnuto. To je granica, koja je predviđena etičkim kodeksom, da bi klijent bio zaštićen. Nije neuobičajeno da klijent oseća bliskost sa terapeutom, ali to ne bi trebalo dovoditi u vezu sa prijateljskim odnosom. Psihoterapeutu plaćamo za njegovu stručnost i vreme, ne da bi bio fin i brižan prema nama, iako su terapeuti uglavnom vrlo empatični i podržavajući. Socijalna podrška i ljubav su važni u stresnim periodima i za to su tu prijatelji. Psihoterapeuti su profesionalci, koji se godinama edukuju i stiču iskustvo da bi znali kako da pomognu klijentima u kognitivnim, emocionalnim, bihevioralnim i relacionim problemima. U prijateljskim vezama, vodimo računa o tome da ne povredimo osećanja druge osobe kada nešto govorimo. Desi se da nešto prećutimo ili ulepšamo ono što saopštavamo. Na psihoterapiji, možemo govoriti bilo čemu, baš onako kako zaista jeste. Nema cenzure. Važna stvar jeste da je psihoterapija poverljiva i da su terapeuti etičkim kodeksom obavezani da ne pričaju o klijentima, osim naravno u slučajevima kada je nečiji život ugrožen.