Kad dođe do pitanja dodira u psihoterapiji, nailazimo na suprotstavljena mišljenja među različitim psihoterapijskim školama. Neki, kao što su psihoanalitičari ili REBT terapeuti, bilo kakav dodir između psihoterapeuta i klijenta smatraju ozbiljnim rušenjem granica i isključivo štetnim. Psihoterapeuti nekih drugih pravaca, kao što su telesni terapeuti, Geštalt terapeuti ili telesni psihodramatičari, dodir koriste svesno i svrsishodno u toku terapije, jer veruju da dodir pomaže. Pristalice ove druge grupe smatraju da dodir može imati različita značenja: ohrabrivanje, uteha, podrška, umirivanje, sredstvo za reparaciju traume i sl. U svakom slučaju, dodir od strane psihoterapeuta mora biti etički uokviren i kao takvim se bavimo njim prilikom edukacije i supervizije, ali i prakse.
Ukoliko psihoterapeut namerava da koristi dodir u svom radu, potrebno je pre svega da posveti vreme razgovoru sa klijentom o tome kakva prethodna iskustva ima u vezi dodira i poštovanja, odnosno nepoštovanja njegovih granica. Važno je uvek imati na umu da klijenti mogu u sebi nositi neprijatna iskustva o kojima možda nikome ranije nisu pričali i da tema dodira može u njima pokrenuti davno zakopana osećanja, kao što je slučaj sa žrtvama fizičkog i seksualnog nasilja. Na prvom mestu, uvek mora da bude etički princip poštovanja integriteta i čuvanje dobrobiti klijenta.
U terapijskom kontekstu, postoje neke smernice za korišćenje dodira. Ove smernice konkretno koristimo u telesnoj psihodrami po učenju Susan Aaron. Susan smatra da dodir ima energetski veoma lekovitu moć ako je pravilno korišćen, slično reikiju. Međutim, bilo kakva zloupotreba od strane psihoterapeuta je neetična i može dovesti do retraumatizacije i novih povreda. Kako bi se to izbegao, odgovoran psihoterapeut otvoreno razgovara sa klijentom o dodiru i uči klijenta o njihovim pravima koja se odnose na granice i dodir. Psihoterapeut treba da ohrabruje i osnažuje klijente da primete i glasno izraze svoje granice prilikom dodirivanja, pogotovo koje se odnose na određene delove tela, tipa dodira i sl. Uzmimo primer osobe koja je doživela saobraćajnu nesreću i pretrpela ozbiljne telesne posledice - ona može imati teškoću da je neko nežno dodirne na mestima povrede. Emocionalnom proradom traumatskog bola moći će i da prihvati svoje telo i, samim tim, dodir psihoterapeuta, pa tako i samog sebe. Psihoterapeut mora svaki put verbalno da proveri sa klijentom pitanjem: „Da li je u redu da vas podržim dodirom?“, dok ne uspostavi odnos poverenja do nivoa gde proveravanje može biti neverbalno. Senzitivan psihoterapeut će obraćati pažnju na verbalne i neverbalne znake za zaustavljanje dodira. Klijent mora da zna da je kontrola u njegovim rukama, od toga koliko dugo će trajati dodirivanje, kad je spreman za dodir itd.
Na kraju bih napomenula i to da je bitno da psihoterapeut sam bude svestan toga koliko njemu prija da koristi dodir u psihoterapiji, bez obzira na modalitet koji praktikuje. Psihoterapeutova ranija iskustva i kulturološki kontekst može uticati na to kako se oseća u vezi dodira u psihoterapiji. Dobar psihoterapeut je osvešćen terapeut koji osluškuje svoje motive i granice sopstvenog tela i tako modeluje brigu o sebi i svojim klijentima.
